Kada se Jugoslavija, početkom 1996. godine, konačno priključila na Internet i kada sam pronašao mašine za pronalaženje informacija kao što je Altavista, palo mi je na pamet da potražim ljude koje sam nekada poznavao (makar preko pisama) i vidim šta je ko od njih radio pošto smo izgubili kontakt... ko zna, možda neko od tih prijatelja jednoga dana tako potraži i mene. Neke sam našao, neke nisam, a najviše me je iznenadilo što je veličanstvena organizacija kao što je PPC klub naprosto nestala, a da o njoj nisu ostali gotovo nikakvi tragovi. Verujući da priča o tom Klubu zaslužuje da bude ispričana, posvetiću joj deo svoje Web strane...
1974. godine Hewlett-Packard je proizveo prvi univerzalni džepni računar sa mogućnošću programiranja nazvan HP-65. Zahvaljujući pristojnoj memoriji i simboličkom programskom jeziku koji je omogućavao programska grananja i petlje, HP-65 je postao idealan računar za svakog inženjera ili naučnika koji ima potrebe za proračunima koji će se obavljati van biroa ili laboratorije; čak ni visoka cena od 795 dolara nije mogla da spreči prodor novog kalkulatora na profesionalno tržište.
Ako hoćete da prodajete računar, morate kupcima da ponudite i način da dođu do programa koji su im potrebni. Shvatajući tu jednostavnu činjenicu, Hewlett-Packard je formirao biblioteku programa UPL (User Program Library). Statut Biblioteke je bio sasvim jednostavan: svako ko pošalje prihvatljiv program dobija četiri programa koja izabere; članovi koji se ne bave programiranjem mogu po minimalnoj ceni da dobiju bilo koje programe koji su im potrebni. Cene su stvarno bile minimalne - pokrivale su troškove kopiranja, poštarine i magnetnih kartica, što znači da HP nije zarađivao na softveru za džepne računare; ovakvo ignorisanje dela zarade u današnje vreme zvuči neverovatno ali treba znati da 1974. godine tržište personalnih računara nije postojalo, a proizvođači su tek tragali za putevima koji vode do maksimalne zarade.
Biblioteka programa nije dovoljna da zadovolji interesovanje vlasnika nekog računara - potrebni su časopisi koji bi odgovarali na pitanja, opisivali razne primene, objavljivali kratke programe i trikove... Tako je nastao časopis HP Key Notes koji je izlazio tri puta godišnje sve do sredine 1983, kada se dugogodišni (veoma uspešni) urednik Henry Horn povukao u penziju; HP je bio toliko zatečen ovim povlačenjem da je jednostavno ugasio časopis. Iako je u Key Notes očito ulagano dosta novca (besplatno su ga dobijali svi vlasnicima džepnih računara koji nose nalepnicu HP), Hewlett-Packard je shvatao da tridesetak strana informacija godišnje ne može da zadovolji profesionalce; zato je pružena maksimalna podrška Ričardu Nelsonu (Richard Nelson) koji je osnovao nezavisni klub i, juna 1974, počeo da izdaje časopis nazvan 65 Notes.
Ričard Nelson je tada radio kao elektro-inženjer u razvojnim pogonima firme STATEK. Želeo je da znanje o džepnim programabilnim računarima koje je sticao podeli sa drugima, prikupio je nekoliko prijatelja i tako je nastao klub. Pošto je nešto docnije Hewlett-Packard počeo da proizvodi i unapređene računare koji su dobili oznake 67 i 97, ime HP65 Club je zamenjeno sa PPC Club, a 65 Notes je nasledio časopis PPC Journal. PPC je ime a ne skraćenica - ta tri slova zvanično ne znače ništa, a nezvanično je PPC skraćenica od Personal Programming Center.
U mojoj biblioteci se, nažalost, ne nalazi ni jedan broj časopisa 65 Notes (1974. sam išao u šesti osnovne i bio fasciniran svojim prvim (neprogramabilnim) kalkulatorom koji se zvao Melcor SC-635), tako da ne mogu da vam opišem njegov izgled; znajući PPC Journal, pretpostavljam da se radilo o tridesetak strana gusto kucanog teksta, umanjenog tako da na svaku stranicu stanu po dva stupca; slike su objavljivane samo ako se nalaze strogo u funkciji teksta. Glavna odlika svih Nelsonovih časopisa je želja da se što više informacija smesti na što manje prostora - bilo kakva estetika se bez rezerve žrtvuje.
PPC Journal je objavljivao priloge članova kluba koji za svoj rad nisu tražili niti dobijali nikakvu novčanu satisfakciju - godišnja članarina od 25 dolara (37 za nas u Evropi) je pokrivala samo izdavanje deset brojeva žurnala od kojih je svaki imao po 32 strane.
Ričard Nelson je bio neobičan urednik: verovao je da niko nema pravo da promeni ni jedno slovo tuđeg teksta - urednik treba da odluči da li je neki tekst pogodan za objavljivanje i, ako jeste, da ga objavi tačno onako kako ga je autor napisao. Urednik PPC žurnala, dakle, nije menjao naslove i dodavao podnaslove, pa čak nije ispravljao ni gramatičke ili pravopisne greške: tekst bi jednostavno bio prekucan i objavljen. Članovi PPC-ja kojima Engleski nije maternji jezik su više puta molili Ričarda da njihove tekstove lektoriše ali su u raznim uvodnicima mogli da pročitaju da "članovima PPC-ja mnogo više smetaju greške koje bi nastale zbog preformulacije nekih delova teksta nego poneka pogrešno spelovana reč". PPC je tako bio časopis koga su pisali i uređivali sami članovi.
Iako se nije bavio redigovanjem tekstova, Ričard je
morao da ulaže ogroman rad da bi žurnal izlazio
koliko-toliko redovno. To je značilo da pored, uobičajene
40-časovne radne nedelje u STATEK-u, PPC-ju treba da posveti sve
više vremena - ovo je vreme počelo da prevazilazi 60
časova nedeljno ne pružajući i dalje nikakvu materijalnu
kompenzacija: i urednički posao je obavljan volonterski. Zar
nije mogao da se nađe neko ko bi preuzeo bar tehnički posao?
Mogao je ali ga Ričard Nelson nije hteo.
Ričard je, pored ogromne organizacione sposobnosti i entuzijazma, imao i neke čudne osobine koje su na kraju upropastile i njega i PPC. Verovao je, pre svega, u totalni amaterizam tj. oštro odbijao da u časopisu posveti makar jednu jedinu stranu bilo kakvoj reklami. Amaterizam je za njega značio da urednik treba sam da obavi čitav posao računajući tu i lepljenje koverata i njihovo nošenje do pošte - smatrao je da će držeći sve u svojim rukama najbolje osetiti želje i potrebe članova. Ipak, kada je broj članova prešao 5,000 i kada je prihod od članarine dostigao 100,000 dolara, Ričard je zaključio da posao prevazilazi mogućnosti jednog zaposlenog čoveka i odlučio da napusti STATEK i postane konsultant koji će se uglavnom baviti PPC klubom i kome će taj klub isplaćivati određenu platu. Obzirom da PPC-ju u tom trenutku novac nije predstavljao problem (iako je klub bio nezavistan od Hewlett-Packard-a, ne sumnjam da je HP snažno pomagao PPC, dajući mu potrebnu opremu), zaposlio je i Mary Hambleton koja je odgovarala na telefonske pozive i vodila evidenciju o članstvu. Zakupljen je, osim toga, poslovni prostor nazvan PPC Clubhouse - tu su izložene razne generacije Hewlett-Packard-ovih računara i, petkom uveče, upriličeni redovni sastanci lokalnih članova kluba. Automatska telefonska sekretarica je omogućila članovima sa svih strana sveta da pozivaju PPC i slušaju trominutne biltene koji su sumirali sve važne stvari koje su se prethodnog dana dogodile u računarskom svetu - BBS pre BBS-ova?
Kasne sedamdesete godine predstavljaju zlatno doba PPC kluba: Hewlett-Packard je lansirao i danas vrlo popularni programabilni kalkulator HP-41C, koji je začas osvojio mnoge američke profesionalce. HP-41C je bio zatvorena mašina: programer je mogao da koristi samo funkcije opisane u okviru uputstva za upotrebu dok "hakerske naredbe" tipa PEEK i POKE jednostavno nisu postojale. Računar nije bio na tržištu ni dva meseca kada su neki korisnici uočili da operativni sistem ima nekoliko bagova koji su najveštijima otvorili "prozor u interne registre" - tako je nastalo sintetičko programiranje, tj. korišćenje nedokumentovanih mogućnosti HP-41C. Samo se po sebi razume da je PPC koordinirao ovaj posao i da su se na stranicama Žurnala iz meseca u mesec pojavljivala nova otkrića, nova pitanja i odgovori na njih.
Teško je tvrditi da su korisnici potpuno samostalno otkrili čitavu unutrašnju strukturu računara i dešifrovali sve sinteričke naredbe - možda je Hewlett-Packard nezvanično doturio PPC-ju deo projektne dokumentacije. HP se, naime, uvek ponosio činjenicom da se njegovi proizvodi ponašaju tačno onako kako je opisano u uputstvu za upotrebu, što znači da je sintetičko programiranje (koje je početnike začas dovodilo do nevolja koje su se često završavale gubitkom sadržaja memorije) predstavljalo potencijalnu neprijatnost. Sintetičko programiranje je, sa druge strane, predstavljalo izvanrednu reklamu koja je mnoge hakere naterala da kupe HP-41C. Hewlett-Packard je najzad odabrao solomonski kompromis: sva pisma koja su se odnosila na nestandardne tehnike su prosleđivana PPC-ju, koji je na ovaj način pribavljao nove članove - broj članova se polako približavao brojci 10,000. U raznim drugim zemljama su osnivani ogranci PPC-ja koji nisu imali nikakve posebne obaveze prema matičnom klubu - svaki je ogranak organizovao sopstvene akcije i izdavao sopstvene časopise pri čemu su najinteresantniji napisi obavezno prenošeni u PPC žurnal. Vrhunac svih aktivnosti je bio PPC ROM.
Pošto su upoznali svoj računar do krajnjih granica, članovi PPC kluba su došli na ideju da svoje najbolje programe sakupe u jedan ROM koji bi docnije bio od interesa najširem krugu korisnika. Hewlett-Packard je pristao da pripremljene programe utisne u silicijum i tako proizvede modul koji se ugrađuje u bilo koji slobodan port HP-41C; uslov je bio da se sakupi 1000 interesenata, što za PPC nije predstavljalo nikakav poseban problem - ROM je, zajedno sa dokumentacijom, koštao samo 75 dolara.
Ovaj po mnogo čemu jedinstven projekat je započet 1979, a završen 1981. godine: proizvedeno je 8 kilobajta čudesno optimizovanog koda koji je, osim alatki neophodnih za sintetičko programiranje, obuhvatao nekoliko standardnih matematičkih rutina, programe za kontrolu periferijskih uređaja i rutine opšte namene. Zanimljivo je da ni jedan od nekoliko hiljada programera koji su učestvovali u pripremi programa i pisanju 500 stranica dugog uputstva nije dobio ni dolara - sav je posao obavljen iz entuzijazma. PPC ROM je pokazao da se čak ni u Americi svaki rad ne meri isključivo dolarima - našlo se nekoliko hiljada ljudi koji su trošili sate i sate svog slobodnog vremena smatrajući da rade posao koji treba uraditi...
Pojava PPC ROM-a je, međutim, morala da dovede do nekih promena u organizaciji PPC kluba čije je postojanje ugrožavao preveliki amaterizam: časopisi su hronično kasnili po nekoliko meseci, dok se u fazi dovršavanja dokumentacije za PPC ROM Žurnal nije pojavljivao gotovo pola godine. Organizacione promene su, osim toga, diktirali i američki poreski zakoni, koji stimulišu ljude da formiraju korporacije: čim je klub poželeo da prodaje PPC ROM novim članovima koji nisu učestvovali u originalnom projektu, porezi su postali tako visoki da je PPC morao da postane korporacija.
Korporacija mora da ispuni određene administrativne uslove, pa je Ričard Nelson morao da formira upravni odbor: sebi je zadržao mesto Predsednika korporacije, dok je funkciju predsedavajućeg upravnog odbora ponudio Emetu Ingramu (Emmett Ingram); upravni odbor je imao još tri člana i blagajnika. PPC je pokušao da se izbori za oslobođenje od poreza što bi trebalo da bude pravo svih takozvanih non-profit public benefit korporacija; poreznici su, međutim, smatrali da organizacija koja se bavi samo računarima jednog proizvođača ne zaslužuje slične povlastice, pa je Ričard Nelson, iako je znao da će izazvati negodovanje značajnog dela članova, odlučio da se pozabavi još jednim računarom - izabrao je model 59 firme Texas Instruments.
Između vlasnika TI-59 i HP-41C je postojalo rivalstvo koje unekoliko podseća na domaću netrpeljivost između spektrumovaca i komodorista - obzirom da su članovi PPC-ja bili uglavnom ozbiljni ljudi, rivalstvo nije preraslo u neku apstraktnu mržnju, ali je mnogo vlasnika HP-41C smatralo da je TI-59 loš računar kome ne treba posvetiti nikakvu pažnju (važi, naravno, i obrnuto). Pošto članovi nisu imali TI-59 pa, samim tim, nisu ni mogli da pišu programe za njega, Ričard Nelson je, u dogovoru sa sličnim klubom vlasnika TI59, svakog meseca prenosio po nekoliko napisa iz časopisa TI PPC Notes. Napise je, moram nerado priznati jer su na taj način objavili i nekoliko moji programa za TI-59, malo ko čitao ali su oni izborili bitne poreske olakšice. Čim ih je dobio, PPC se polako vratio Hewlett-Packard-ovim računarima - obzirom da se sredinom 1982. godine na tržištu pojavio novi HP-75, pokrenute su dve nezavisne publikacije: PPC Calculator Journal, koji je pisao o HP-41C, i PPC Computer Journal, koji se bavio Hewlett-Packard-ovim bejzik računarima a naročito modelom 75.
Izgleda da su svakoj od ovih promena prethodili teški
sukobi između Ričarda Nelsona i ostatka upravnog odbora.
Ričard se, osim toga, oštro suprotstavljao stalnim
zahtevima upravnog odbora da PPC poboljša finansijsku
situaciju prihvatajući po neku reklamu. Sukobi odvlače ljude od
osnovnog posla: PPC Journal je bio sve slabiji, a i ono
što je bilo vredno interesovalo je tek deo pretplatnika,
pošto se pisalo isključivo o novim Hewlett-Packard-ovim
modulima i periferalima koje je malo ko posedovao. U prvih
šest brojeva koji su izašli 1984. godine vlasnik
običnog HP-41C nije imao šta da pročita.
A onda se dogodilo: tradicionalno "pismo članovima"
koje je stiglo uz PPC žurnal od aprila 1984. nije bilo
potpisano (do tada je Ričard završavao svako pismo sa Happy
Programming). Čitava stvar se ponovila u maju da bi junski
PPC žurnal obavestio članove o, kako je tada rečeno,
administrativnim promenama: Ričard Nelson je podneo ostavku!
Pad kvaliteta PPC Journal-a je, izgleda, počeo da rasteruje članove: u prva tri meseca 1984. nekih 1500 članova nije produžilo pretplatu. Finansijska sigurnost kluba je samim tim bila poljuljana (premda još ne i uzdrmana), što je navelo upravni odbor da zahteva od Ričarda detaljan finansijski izveštaj i plan izlaska iz krize. Ovaj zahtev je propraćen pozivom na hitni sastanak odbora koji će se održati 21. aprila. Ričard je ovaj zahtev i ovaj poziv shvatio kao ličnu uvredu - do tog su momenta svi sastanci upravnog odbora zakazivani na njegovu inicijativu, a pošto je patio od hroničnog premora, delovao je mnogo nervoznije nego što je možda trebalo. Napisao je kratko pismo u kome podnosi ostavku na funkciju Predsednika PPC-ja i "u potpunosti prepušta direktorskom odboru upravljanje korproracijom".
Uz ovo pismo je poslao i memorandum u kome iznosi nekoliko preporuka: veći deo prostora je posvećen akcijama koje bi trebalo preduzeti ako upravni odbor odluči da raspusti klub, što znači da je Ričard potajno verovao da PPC ne može da postoji bez njega. Emetu Ingramu, predsedavajućem upravnog odbora koji je odmah izabran za Predsednika PPC-ja, nešto slično nije padalo na pamet: za novog urednika Žurnala izabran je David E. White, nadzor nad klupskim prostorijama je poveren Tomu Huperu koji je, jasno, smesta promenio brave, redovni telefonski bilten je dopunjen "vešću" da je Ričard Nelson na odmoru... Upravni odbor je, ukratko, preduzeo sve da se rad PPC-ja nastavi bez Ričarda Nelsona, pri čemu podaci o njegovoj ostavci nisu saopštavani članovima.
Pošto je Žurnal i dalje izlazio, trebalo ga je dopunjavati uvodnicima koje je Ričard Nelson obavezno završavao sa Happy Programming i svojeručno potpisivao. Pronađeno je solomonsko rešenje - aprilski i majski uvodnici su bili nepotpisani. Članovi PPC-ja su bili dovoljno inteligentni da razumeju šta se dešava; uostalom, ne kaže se džabe da su ljubitelji računara rođene tračare. Pošto su se glasine proširile negde do kraja sveta (u Jugoslaviji se već u aprilu govorilo da se PPC raspada) pri čemu su sve simpatije obično bile na Ričardovoj strani, upravni odbor je odlučio da "izađe na čistinu": junsko pismo članovima je počinjalo kratkim obaveštenjem o, kako je to rečeno, personalnim promenama, dok je uz avgustovski PPC Calculator Journal članovima poslato opširno (7 natrpanih strana) pismo sa mnogo činjenica.
Činjenice u pismu se svode na sledeće: Ričard Nelson je podneo neočekivanu i ničim izazvanu ostavku. Korporacija je izabrala novog Predsednika i ponudila Ričardu da ostane plaćeni službenik PPC-ja, koji će uređivati časopis, ali je ovaj to sa gnušanjem odbio. Upravni odbor je, prema tome, morao da "otpusti" Ričarda Nelsona i da ga odstrani iz klubskih prostorija. Ričard je, međutim, nastavio da dolazi na sastanke lokalnih članova kluba i da oštro kritikuje rukovođenje Emeta Ingrama, koje je "već upropastilo PPC", kao i rad Toma Hupera, "koji je pretvorio klubske prostorije u ekspozituru svoje firme". Da bi se ovakve diskusije prekinule, Emet Ingram je unajmio (ne)naoružanog stražara čija je dužnost da sprečava Ričarda Nelsona da ulazi u prostorije kluba i prisustvuje sastancima.
Ovakva obaveštenja su teško mogla da se svide članovima koji su čitavu deceniju pratili Ričardov rad, a sam Ričard je bio na samoj granici nerava pa je, ne želeći da se tužaka po sudovima, najzad napustio PPC kao, kako je u oproštajnom pismu rekao, teško razočaran čovek koji je uložio deset godina svoga života u organizaciju koja ga posle svega tretira kao razbojnika.
Septembra 1984. odlučio sam da ne produžim članarinu PPC kluba: bio sam hronično nezadovoljan Žurnalom, nisu mi se svideli postupci upravnog odbora, a nisam ni verovao u neki prosperitet PPC-ja bez Ričarda Nelsona. Bio sam, najzad, ubeđen u to da će PPC Calculator Journal i PPC Computer Journal biti ujedinjeni u jednu publikaciju, koja će se uglavnom baviti novim Hewlett-Packard-ovim računarima HP-75 i HP-71, koje nisam nameravao da nabavljam. Na ujedinjenje zaista nije trebalo dugo čekati, ali se novi PPC Journal nije ponašao prema mojim predviđanjima: napisi su se uglavnom odnosili na HP-41C i preuzimani su iz starijih PPC-jevih izdanja. Razlog? Najaktivniji članovi PPC kluba koji su prethodnih godina pisali dobar deo Žurnala su odlučili da, zajedno sa Ričardom Nelsonom, napuste PPC i osnuju novi klub. Taj se klub oglasio oktobra 1984. prvim brojem časopisa nazvanog CHHU Chronicle.
CHHU je skraćenica od Club of Hewlet-Packard Hendheld
Users; ime se izgovara kao chew ili, po Vukovom
pravopisu, Ču. Klub je nastao 27 avgusta 1984. u 9 i 20 ujutru
kada je Hewlett-Packard izjavio da se "ne protivi
korišćenju imena firme u okviru naziva časopisa". HP
je učinio i nešto više - svaki novi kupac HP-41, HP-71
ili HP-75 je dobijao karticu na kojoj je ispisana adresa CHHU-a,
sa nekoliko napomena o radu ovoga kluba. Zahvaljujući ovoj
propagandi i podršci stotinak bivših članova PPC-ja,
CHHU je u toku prve godine delovanja sakupio 1100 članova iz
tridesetak država.
CHHU je veoma ličio na PPC: deset puta godišnje izdavan je
časopis koji se sastojao od 32 strane gusto pakovane
informacijama; dva izdanja su bila dvostruka, pa je član za
svojih $25 (čak je i članarina bila ista kao PPC-jeva) dobijao
nekih 400 strana teksta što znači da je hiljadu reči
koštalo 3.70 centi (Time je poznat po tome što
cena hiljade reči ne prelazi dolar, dok u kompjuterskom svetu
rekord drži Byte čijih hiljadu reči košta 1.06
centi; novi PPC Žurnal je razmerno skup jer hiljadu reči
košta 9.65 centi).
Broj strana, broj reči i cena nisu, naravno, primarni činioci koji određuju uspeh nekog časopisa - važno je šta na tim stranama piše. CHHU je, prema nekoliko brojeva do kojih sam uspeo da dođem, za par dužina prestigao stari Ričardov klub sa novim rukovodstvom - dok je PPC spao na ponavljanjem starih članaka i prepisivanje dokumentacije PPC ROM-a, CHHU je pribavio originalnu Hewlett-Packard-ovu projektnu dokumentaciju za HP-71B, istražio ROM novog računara i počeo sa pisanjem LEX datoteka sa korisnim rutinama koje bi mogle da se ugrade u neki budući ROM modul, nastavio sa razvojem mašinskih programa za HP-41 i, uopšte, povratio PPC-jev kvalitet iz "zlatnih dana". Ovaj kvalitet, na žalost, nije bio dovoljan za komercijalni opstanak...
Iako je PPC uvek insistirao na terminima poput 10,000 aktivnih članova, dobar deo članstva je u suštini bio pasivan - radilo se o ljudima koji su, nemajući znanja i vremena da učestvuju u pripremi časopisa, jednostavno bili njegovi pretplatnici. Obzirom da je 25 dolara godišnje čak i za nas prihvatljiva suma, mnogi Amerikanci su članarinu produžavali gotovo automatski - možda nisu ni čitali časopis, ali su videli da u njemu ima mnogo teksta koji bi u nekom trenutku bio izuzetno koristan, što je sasvim dovoljan razlog da se jednom godišnje popuni ček. Takvi više nego pasivni članovi verovatno nisu obraćali pažnju na pad kvaliteta, a pogotovu ih nisu interesovale personalne promene - rukovodstva korporacija se, na kraju krajeva, u Americi svakodnevno menjaju. Ovakvi bi se vlasnici Hewlett-Packard-ovih računara možda učlanili i u CHHU, da su za njega znali i da to učlanjenje nije zahtevalo određeni trud koji obuhvata pisanje par pisama, popunjavanje opširnog upitnika, realizaciju dodatnih čekova... CHHU bi za nekoliko godina verovatno preoteo članstvo PPC-ju, ali je posle godinu dana PPC i dalje imao mnogo pasivnih i malo aktivnih članova, dok CHHU-ovih par stotina aktivnih članova jednostavno nije imalo za koga da piše.
Pokazalo se da klub sa 1000 članova i godišnjom članarinom od 25 dolara ne može da izdržava svog vlasnika i urednika - Ričard Nelson je početkom 1986. upao u teške materijalne nevolje. Iz pisma članovima koje je poslato uz januarski broj časopisa prosto zrači očajanje: Ričard nije mogao da plaća kiriju pa je sa porodicom morao da se preseli u manju kuću, fondovi su se spustili ispod 500 dolara što je nedovoljno čak i za sledeći broj časopisa, izdanja su redovno kasnila... Predlozi za izlazak iz krize izneti u tom pismu su bili pomalo smešni: Ričard je tražio od članova da unapred produže pretplatu, da uplate ne adresiraju na CHHU već na njega lično (na poklone se ne plaćaju porezi), da poklanjaju klubu olovke, papir i ostali potrošni materijal, pa čak i stare i nepotrebne kalkulatore koji bi CHHU možda mogao da proda, da hitno počnu da rade na rutinima za prvi CHHU ROM modul za HP-71B koji bi eventualno doneo dosta novca...
Posle januarskog izdanja, CHHU se osam meseci nije oglašavao - mislio sam da je propao. Početkom novembra 1986. stiglo je "ružičasto pismo" u kome se tvrdi da CHHU i dalje postoji, ali se nalazi pred kolapsom - novih članova nema (čemu se ne treba čuditi ako martovski Chronicle izlazi u decembru), sve pare su potrošene, Ričard ne može više da izdržava sebe ni porodicu... Trideset sedam najvernijih članova-osnivača CHHU-a je 27. septembra u Vašingtonu održalo konferenciju koja je trebalo da nađe spasonosan lek za CHHU. Posle finansijskog izveštaja, učesnici konferencije su odlučili da održe malu brain storming seansu koja nije pružila neku magičnu formulu za izlazak iz krize, ali je rezultirala nizom upotrebljivih saveta: povećanje članarine, prodaja dokumentacije koja se do tada delila besplatno, prihvatanje određenog broja oglasa, prodaja liste članova drugim korporacijama koje se rado reklamiraju preko pošte, prihvatanje Hewlett-Packard-ovih donacija, formiranje BBS-a koji bi zamenio telefonske biltene, prosjačenje novca od članova...
Ričard Nelson, međutim, i dalje nije mogao da podnese samu
pomisao o napuštanju amaterizma ili formiranju elitističke
grupe čija bi članarina bila visoka, pa je iz grupe dobrih
saveta izabrao poslednji i najgori: zamolio je svakog člana da
pošalje 20 dolara kako bi se skupila suma od 20,000 dolara,
koja bi mu omogućila da preživi sledeću godinu. Ričard je
iskreno rekao da je ušao u 46. godinu života, da nema
imovinu, zdravstveno osiguranje ili šanse za penziju, da su
njegove snage na izmaku i da će, ukoliko bude morao da
potraži drugi redovan posao, sa žaljenjem raspustiti
CHHU. Samo se po sebi razume da je slanje ovakvog pisma
pretplatnicima neka vrsta poslovnog samoubistva: prilično je
neverovatno da će se neko pretplatiti na časopis koji, po
sopstvenom priznanju, samo što nije prestao da izlazi. Već
smo, međutim, videli da je Ričard Nelson neobičan urednik koji
je, ne obraćajući pažnju na posledice, članstvu uvek
saopštavao potpunu istinu o svemu pa i o finansijskoj
situaciji. Iako se ovakva filozofija pokazala lošom
(upropastila je CHHU), čovek ne može a da je ne ceni.
Zašto je finansijska situacija bila toliko loša?
Ričard Nelson nikada nije umeo da posluje sa novcem, ali je PPC
ipak nekako opstajao, jer je knjigovodstvo kako-tako vođeno.
Smatrajući da je "najuren" iz PPC-ja zbog amaterskog
finansijskog poslovanja, Ričard je pokušao da sebi i svetu
pokaže da je potpuni amaterizam jedini pravi način da se
vodi jedan klub: novac je trošen nekontrolisano i praktično
bez ikakve evidencije, a privatna sredstva urednika nisu
razdvajana od klubskih. Na taj su način fondovi koji su trebali
da "izdrže" 10 brojeva časopisa potrošeni za
nekoliko meseci, pa je časopis mogao da se izdaje samo ukoliko
bi pare priticale od novih članova. A novih je članova bilo sve
manje iz razloga koje je sam Ričard Nelson sagledao otprilike
ovako: što je neki računar skuplji, to njegovi vlasnici
žele da izvuku više od njega. Kupac koji je za HP-65
davne 1974. godine izdvojio 800 dolara je spreman da uloži
dosta vremena i nešto novca kako bi ovu investiciju učinio
isplativom. Kasnije su džepni računari postali toliko
jeftini da ih ljudi kupuju kao tostere, a ko bi se još
učlanio u klub vlasnika tostera?
Ne znam koliko je članova CHHU-a odgovorilo na Ričardov apel, ali mi je do ruku stiglo finalno pismo, datirano februara 1987. Ričard saopštava članovima, bivšim članovima i svima zainteresovanima da 1837 članova ne može da izdržava klub, časopis i urednika tog časopisa i da je on prinuđen da sa žaljenjem potraži drugi posao i ugasi CHHU - najavljen je poslednji broj časopisa (koji bi se sastojao od svih zaostalih materijala vrednih publikovanja) i obećana distribucija starih brojeva i ostalih materijala koja će trajati "sve dok se zalihe ne iscrpe". Ričard Nelson je pismo završio uobičajenim Happy Programming i zagonetnim redom u kome piše X<>Y - radi se o jednoj od instrukcija HP-41C koja razmenjuje sadržaje registara X i Y; simboliku tog završetka i danas ne razumem.
Šta se dešavalo posle februara 1987? Nažalost, ne znam: PPC žurnal je davno prestao da izlazi. Početkom 1991. postojao je PPC BBS, koji je vodio David White, ali kada danas pokušavam da pozovem njihov broj, niko se ne javlja. Dugo nisam znao ni šta je bilo sa Ričardom Nelsonom, ali mi je Internet pomogao da ga pronađem - zaposlio se u firmi EDUCalc, specijalizovanoj za male računare i prateću opremu. Tako je valjda ispisana poslednja strana knjige o zlatnim amaterskim danima džepnih računara...