PC #17
Držim u rukama mali beli računar, Timex ZX-80 (američku verziju Sinclair-a), dobijenog 1980. godine teško, preko rođaka u Americi i plaćenog 800 dolara. Jedan kilobajt RAM-a, bez trigonometrijskih funkcija... Tada sam se zarazio, i to traje, skoro 17 godina.
Danas su na kompjuterskoj sceni svi računari nalik jedan drugom, kompjutere koristimo ne razmišljajući da li nam oni znače više od pisaće mašine, programiranje se svelo na pravljenje makroa za Word i Excel, hardver kupujemo, a ne pravimo samostalno. Za razliku od ovog danas, prve godine masovnog računarstva su bile pune raznolikosti, dobrih ideja, perfektnih hardveraša, lepih i visprenih programa i projekata.
Bilo je to vreme časopisa "Galaksija", "Radio Amater" i ponekog časopisa jedva nabavljenog iz inostranstva. Tekstovi Dejana Ristanovića su se gutali u jednom dahu, od broja do broja čekali smo na projekte Voje Antonića, prve "Galaksije" su se sklapale i vodila se polemika da li je bolji ZX-81 ili "Galaksija"...
Bilo je, kao i danas, mnogo neprospavanih noći. Programi su počinjali sa CLS i završavali se sa END, a radili su mnogo toga. Samonikli hardveraši i softveraši tog vremena su doneli novo, samostalno i autohtono. I tada su se igrale igrice, ali je bilo daleko važnije da li ste naučili da programirate u novoj verziji paskala.
Sami smo sklapali svoje prve kompjutere. Neko je švercovao komplet delova za "ZX-81" iz Nemačke kupljen po "najnovijoj i najnižoj" ceni od 650 DM. Imao je 1 KB RAM-a i trigonometrijske funkcije. I ne samo to. Napisani program je mogao da se "sa velikom sigurnošću" snimi na kasetu, mada koliko su ti programi bili veliki, mogli smo i da ih zapamtimo.
Drugi su čekali mesecima da stignu poštom delovi za "Galaksiju". Pravili su se spiskovi, liste čekanja... Slali smo eprome na programiranje... Broj zainteresovanih za ovakvu samogradnju je prešao sva očekivanja. Tadašnja javnost je smatrala da je "galaksija" daleko bolja od ZX-81 zbog "profesionalne tastature" i "kvalitetnije grafike", ali da Sinclair ZX-81 ima "mnogo veću programsku podršku". I verovali ili ne, za ZX-81 se kod prvih pirata tog doba poljavljuju stotine programa. Sama fabrika Sinclair Research je plaćala od 1000 funti (i više) za atraktivan program napisan za ZX-81; zamislite koliko je mogao biti atraktivan program od jednog kilobajta, pa makar napisan i u "mašincu".
A onda je na kompjuterskom nebu zasijala nova zvezda - Commodore VIC-20. Veliki računar sa "profesionalnom tastaturom", kolor slikom i zvukom, "solidnom rezolucijom pogodnom za poslovne primene", sa 24 karaktera u redu i 2 KB RAM-a. Cena je bila OK. Stajao sam u jesen 1981. godine u Komodorovoj prodavnici u tada čuvenoj Schiller Strasse i razmišljao u kojoj konfiguraciji da kupim VIC-20. Prodavac mi je savetovao da dokupim još 2 KB RAM-a jer "je 4 KB optimum za poslovnu primenu". Možda će biti interesantno da pomenem cene: kompjuter sa 2 KB RAM-a je koštao 995 DM, kolor monitor je koštao 800 DM, "original" kasetofon je koštao 250 DM, memorijsko proširenje od 2 KB je koštalo 250 DM, a dodatni modul sa "Sargon" šahom, koji sam kupio, je koštao 320 DM.
U to vreme kvarovi na personalnim kompjuterima su bili fatalni. Pošto niko u Jugoslaviji nije popravljao kućne kompjutere, vlasnici računara su obično svoje pokvarene kompjutere čuvali još neko vreme, a onda ih bacali. Oni koji su imali nekog u inostranstvu slali su računare tamo na popravku. Popraviti kompjuter je bio veliki problem.
Međutim, i u Jugoslaviji su se pojavili prvi servisi za kompjutere. Dva sjajna čoveka i stručnjaka, Boba i Peca Matić su u Knez Mihajlovoj otvorili servis za kompjutere i tada je mukama u vezi s kvarovima došao kraj. Jednom rečju, ono što se od pokvarenih računara na zapadu bacalo, u Beogradu se kod braće Matić bez problema popravljalo.
Kompjuteri su počeli sve masovnije da se kupuju i uvoze u Jugoslaviju. Propisi o uvozu kompjutera nisu išli na ruku, već su bili vrlo restriktivni, "zbog zaštite domaćih proizvođača". Iako su se korisnici računara borili za liberalizaciju uvoza, u cilju omasovljenja računarske kulture u nas, rezultati su bili mršavi, jer "čast je čast, a vlast je vlast". U početku su se kompjuteri uglavnom kupovali u Nemačkoj i to u Minhenu, u ulici dobro poznatoj tadašnjim zaljubljenicima u računare - "Šiler štrase". Na samom ćošku sa "Bajer štrase" nalazio se RIM Electronic, a nešto dalje u "Šiler štrase" je bila prodavnica Commodore GmbH, preko puta nje i Conrad. Tu, i u okolnim ulicama, nalazile su se razne prodavnice koje su držali Grci, Turci i Jevreji koji su takođe imali kućne kompjutere, ali kod kojih nije bilo nikakve garancije za kupljenu robu. Kasnije se pojavio i Mraz Electronic, a dve ulice dalje i BG Electronic. U jednom tihom i čistom selu u Austriji, pojavio se Mlakar, koji je u to vreme imao najniže cene kućnih kompjutera. Ipak, češće se išlo u Minhen. Danas "Šiler štrase" ne izgleda više kao nekad: nema više RIM-a, Commodore-a ni Conrad-a. Nema više ni nas...
Da se ovo vreme ne bi zaboravilo, a da bi se računari koji polako, ali sigurno odlaze u zaborav na neki način sačuvali, predlažem da se oformi Muzej računarstva u Jugoslaviji. Možda zato što će posle nas doći "neki novi klinci", koji treba da znaju kako je sve počelo. A možda i samo zbog toga da bi se sačuvao dah prohujalog vremena, da bi se jedan značajan period istorije računarstva sačuvao od zaborava.
Mislim da bi ovakva muzejska postavka trebalo da sadrži sve kućne kompjutere koji su se pojavljivali na našim prostorima od sedamdeset i neke godine pa do danas. Postavka bi takođe trebalo da obuhvati i razne džepne programabilne računare tipa Texas Instruments, Hewlett-Packard, Casio itd. Trebalo bi uvrstiti i dodatnu opremu, štampače, knjige i uputstva, kataloge sa spiskovima i opisima programa tog vremena, računarske časopise iz toga doba, udžbenike iz srednjih škola i sa fakulteta i tome slično.
Ovakva muzejska postavka bi, po mom mišljenju, imala trajnu vrednost i bila podjednako interesantna kako za one iz "pedeset i neke", tako i za one iz "sedamdeset i neke" i one koji će tek doći. Smatram da bi svako od zaljubljenika u računare voleo da vidi na istom mestu sve, od TRS-80 iz 1978. godine do računara poslednje generacije. Zbirku bi trebalo stalno upotpunjavati, ali ipak sa određenom vremenskom distancom, da bi se čuvalo samo ono što je stvarno bilo značajno. Jedini način da se eksponati za ovu zbirku sakupe je da se u to uključi šira računarska javnost i da vlasnici kućnih kompjutera svoje davno zaboravljene računare izvade iz nekog ormana, sa police, iz podruma ili sa tavana i iznesu na svetlo dana, da bi ponovo zasjali svojim starim sjajem, ovog puta u nekom muzeju.