Rubikova ili, kako smo je ovde nazvali, Mađarska
kocka... Eh, kakva je to euforija bila, i kako se brzo zaboravila
- logičke igračke su, definitivno, nešto što dođe i
prođe. Što ne znači da se njima nema smisla baviti - bili
su to dani kada su moji tekstovi po prvi put izazvali
interesovanje šire javnosti, čak su me i u TV emisije dosta
redovno zvali... da li je lepo biti slavan?
Kocka je bila takva - izazivala je groznicu, i to pri prvom susretu. Posle komentara u stilu "složiti 26 kockica po bojama? Šta je tu teško?", javljalo se veliko poštovanje prema kocki: svako ko ju je uzeo u ruke shvatao je da je slaganje (skoro) nemoguće. Najpre su bili interesantni ljudi koji su uopšte imali kocku (što je bila za to vreme uobičajena glupost našeg tržišta (ako se to moglo zvati tržištem): stvara se fama oko neke stvari, umesto da se ona u pravom trenutku i u dovoljnoj količini uveze ili proizvede) a zatim oni koji su umeli da slože jednu njenu stranu. Bila su to romantična vremena kada niko nije znao da složi kocku i kada su matematički nastrojene sredine (kao što je Matematička gimnaziju u kojoj sam se tada nalazio) ludački tragale za rešenjem. Obzirom da je slaganje kocke daleko od toga da bude nerešiv problem, rešenje je ubrzo nađeno: oformili smo nekakve algoritme koji su bili daleko od dobrih i još dalje od dobro formalizovanih, ali koji su, u konačnom vremenu, dovodili do fantastične nagrade zvane složena kocka.
Kada jednom donesete složenu kocku u razred i stavite je na sto ili kada je, što je mnogo efektnije, nonšalantno složite pred publikom, izazov kod ostalih će se ustostručiti: ako može on(a), što ne bih mogao(la) i ja? Nisu, međutim, svi želeli da problem reše samostalno: zašto da se mučite ako neko već zna rešenje? Malobrojni srećnici koji su "znali" rešenje nisu imali nikakav poseban razlog da skrivaju to znanje, ali ni načina da prenesu drugima svoj postupak, koji je često bivao zasnovan na intuiciji i pamćenju rotacija koje se nikako ne mogu zapisati. Da bi se nešto objasnilo, mora postojati način da se to zapiše na papiru pa su, kao pečurke posle kiše, počele da niču notacije kojima su se opisivala stanja na kocki i formule vredne pamćenja. Ostale su mi u sećanju bar dve dobre notacije koje nikada nisu ugledale svetlost dana; sasvim je sigurno da ih je u drugim sredinama bilo na desetine.
Tek što sam svoj algoritam uspeo da prenesem na papir (poneko verovatno čuva kao raritet skripta "SLOŽITE KOCKU" na tri fotokopirane A4 strane... eh, da sam ta tri lista prodavao...), dogodilo se neizbežno - kontakt sa svetom. Pismo adresirano sa David Singmaster, London, England je, prilježnošću britanske pošte, odnelo moj "najbolji" algoritam u ruke velemajstora, koji je zauzvrat poslao jedan od prvih primeraka svoje čuvene knjige...
Pored mnogih praktičnih, knjiga mi je donela jednu veliku "teorijsku" korist: ubedila me je da se u svetu na Mađarsku kocku gleda kao na veoma ozbiljnu stvar, toliku da sam mogao tekstove o njoj ponuditi "Galaksiji", za koju sam pisao o džepnim računarima. "Galaksija" je, zapravo, već pisala o Kocki, ali sa drugog aspekta: čitaoci su u okviru "Pronalazačke radionice" predlagali originalna rešenje "hardvera" mađarske kocke. Objavljivanje tekstova koji bi se odnosili na slaganje je stalno odlagano, da se ne bi ugrozio komercijalni uspeh "domaće kocke". Ali, ta domaća kocka je (kao i mnogo toga drugog) beskrajno kasnila, i najzad mi je Jovan Regasek, moj tadašnji urednik, dao "zeleno svetlo" za tekst o slaganju kocke koji je objavljen jula 1981. u "Galaksiji". Bio sam ubeđen da će tekst biti veliki uspeh...
Zapravo, tekst je bio fijasko - unakažen je zamenjenim slikama i štamparskim greškama, pa ako je neko pomoću njega složio kocku, svaka mu čast! Ali, dobio sam i drugu šansu: već u sledećem broju objavio sam novu, ilustrovanu verziju algoritma. Ovoga puta greški nije bilo, algoritam mi se činio savršenim, reakcije čitalaca bile su povoljne... ukratko, mislio sam da sam završio dobar posao i da sada mogu da uživam u slavi i da se posvetim onome što sam više voleo, pisanju o kompjuterima.
U kakvoj sam samo zabludi bio - čim sam se vratio sa odmora, dobio sam poruku Gaje Vučkovića, glavnog urednika "Galaksije", koji me je pozvao na sastanak... neočekivana čast za jednog mladog saradnika. Rekao mi je da je interesovanje za kocku veliko i da treba da pišem dalje o njoj. Činilo mi se da nema Bog zna šta više da se piše, ali sam već počinjao da stičem neke manire novinara - ako ti urednik traži da pišeš o nečemu, piši i ćuti, a mišljenje o tome čuvaj za svoju Web stranu... doduše, onda još nije bilo Web strana. Vratio sam se, dakle, kući i stavio prst na čelo - šta još da pišem o kocki?
Jedna od dobrih ideja bile su figure koje mogu da se dobiju na kocki: jeste da su te figure u suštini beskoristna stvar (a sama kocka, kao, nije beskorisna?), ali su ljudi voleli da ih pronalaze i usavršavaju. Objavio sam nekoliko figura, navodeći relativno dobre formule koje ih proizvode, a čitaoci su me u pravom smislu iznenadili: sve su figure postignute sa značajno manjim brojem poteza nego u svetskoj literaturi a izmišljeno je i podosta novih figura, koje su onda usavršavane. Uz figure, unapređivan je i osnovni algoritam - formule koje sam ranije pripremio, premda često kraće od stranih, mogle su i dalje da se skraćuju.
Kraj 1981. godine predstavlja period kockomanske euforije: kocka je mogla da se kupi u svakom Komisionu, u školama su osnivane (neformalne i formalne) sekcije učenika koji su se takmičili u brzini slaganja ove igračke, organizovano je nekoliko saveznih takmičenja čiji su se pobednici takmičili sa vršnjacima iz celog sveta, kocka se pojavila u TV i radio emisijama. Kako je raslo interesovanje, tako je rastao i broj onih koji su želeli (a nisu umeli) da slože kocku; takvima je bio potreban tekst koji bi bio kompletniji od sažetih napisa iz "Galaksije". Sledila mi je još jedna audijencija kod Gaje: u Redakciji su zaključili da bi specijalno izdanje posvećeno isključivo kocki bio dobar potez. I tako sam dobio zadatak da pišem svoju prvu... hm, knjigu.
Moram odmah da priznam da moja prva knjiga (zapravo
specijalno izdanje časopisa "Galaksija" inventivno
nazvano "Mađarska kocka") nije baš previše
ličila na knjigu koja će se šepuriti u nekoj biblioteci.
Bila je to zapravo brošura na 66 (doduše uglavnom
kolor) strana koja je, uz velike margine i mnogo slika,
neodoljivo podsećala na "Mikijev Almanah". Što ne
znači da ju je bilo lako napisati, a o štampanju da i ne
govorim...
Pre "Mađarske kocke" nisam pisao nikakav tekst koji bi bio duži od 5-6 kucanih stranica, što je trebalo da znači da ću imati dosta problema. Recimo sa rokovima: nisam bio u stanju da procenim vreme koje mi je potrebno da završim tih 60 šlajfni teksta, pa sam počeo da radim prekasno, a 1. decembar, koji mi je dat kao rok, se neumitno bližio. Ukoliko nekada dođete u sličnu situaciju, ne brinite: kada vam izdavač kaže da očekuje veći rukopis prvog decembra, biće vrlo srećan ako ga dobije petog, a u stvari očekuje da će ga dobiti desetog, radeći sve kao da tekst stiže dvadesetog. Tu veliku istinu mi, nažalost, niko nije ovako lepo saopštio, tako da mi se činilo da će u najmanju ruku nastati smak sveta ako ne završim posao do 1. decembra.
Malo su mi pomogli "novembarski praznici" (eto neke koristi i od 29. novembra) - tekst je bio gotov 30. novembra u 9 uveče, ali je zatim trebalo iscrtati i isfarbati "svega" 72 sličice i iskucati 124 formule. Ništa lakše - gotovo u 5 ujutru. U tako odmornom stanju treba obaviti još sitan i nevažan poslić: proveriti formule i ispraviti greške (8 ujutru) a onda otići najpre do Redakcije (10 pre podne) a onda i do fakulteta na kome sam u takvom raspoloženju morao da odradim nekakvu vežbu. Bila je to prva prava "novinarska noć" u životu - za one koji nisu doživeli tu "lepotu", u pitanju je noć tokom koje treba završiti časopis koju sutra mora u štampariju, posla do neba, nije vam ni do čega a morate da uradite najosetljivije tekstove. Kasnijih godina sam proveo još mnogo takvih noći, ali prvi put je uvek najgore.
Ako sam mislio da ću se sledećih noći ispavati, veoma sam grešio! Jova, urednik izdanja, nije bio oduševljen poglavljem Matematika mađarske kocke - smatrao ga je prekomplikovanim, a ja sam se uzalud "vadio" na Singmastera koji je to još mnogo formalnije postavio. Prepraviti taj deo teksta u kratkom roku bio je daleko teži zadatak nego što izgleda, jer tada nisam imao računar koji bih koristio kao tekst procesor, ali trebalo je da naučim još jednu novinarsku lekciju: uzeo sam makaze i lepak, secko segmente teksta, između njih dokucao ono što bih promenio, i sve to lepio na nove listove (eto odakle je nastalo ime cut & paste). Na kraju se taj grozni svežanj papira fotokopira i sve izgleda k'o novo, osim prstiju sa kojih se tri sledeća dana guli lepak. Ali, važno da je posao završen...
Završetak rukopisa nije značio završetak specijalnog izdanja: trebalo je raditi korekturu. Iz iskustva sam znao da se kontrolisanjem "sa papira na papir" ne mogu otkloniti sve greške, pa su u Redakciji pronašli super metodu - odneo sam tamo kocku i na njoj isprobavao sve iole komplikovanije formule. Ne znam koliko sam puta pri tome pogrešio i završio sa kockom koju treba složiti da bi se radilo dalje, ali znam da sam u toku korekture "Mađarske kocke" skresao svoje prosečno vreme slaganja ove igračke na 35 sekundi (sada sam ponovo na "stara" 2-3 minuta). Trud se, međutim, isplatio: u specijalnom izdanju nije bilo ni jedne bitne greške, što je za BIGZ-ovu štampariju nepojmljiv uspeh - tada su još radili sa nekim antičkim fotoslogom i bušenim trakama.
Posle svih tih peripetija, "Mađarska kocka" je bila spremna za štampu početkom januara 1982, da bi se na kioscima pojavila sredinom februara. Štampana je u 50.000 primeraka, što je Jova smatrao prilično hrabrim potezom, strahujući od komercijalnog neuspeha. Ja sam, sa optimističke strane, mislio da će tih 50.000 primeraka začas planuti i da ćemo štampati drugo izdanje. Ja sam se uzalud nadao ali je i Jova uzalud strahovali: tiraž je bio dobro pogođen, specijalno je izdanje rasprodato ali doštampavanja nije bilo - poduhvat se sa komercijalne strane lepo završio.
Priznaću da sam bio veoma zadovoljan kada sam po prvi put uzeo "Mađarsku kocku" u ruke: završen je veliki posao, zbogom kocko, vraćamo se računarima! Samo do sledeće audijencije kod Gaje Vučkovića, koji se odmah postarao da mi kaže "Pa, nadam se da nastavljamo sa akcijom još bar godinu dana". On se nasmejao, ja sam se nasmejao i tako se završio razgovor - znao sam da se čovek šali. Nevolja je, međutim, u tome što se on nije šalio i što smo sa akcijom stvarno nastavili još tačno godinu dana, i to uglavnom "preko leđa" čitalaca: nisam više morao da preturam po stranim časopisima, da pišem Singmasteru i sličnima, da sastavljam programe koji će optimizovati rotacije... trebalo je samo da čitam pisma koja stižu "Galaksiji". A čitaoci su se stvarno trudili: iz meseca u mesec su skraćivali razne formule ispod svih realnih granica, pronalazili nove figure, unapređivali algoritam i radili mnoge druge lepe stvari.
Reklo bi se da akcija napreduje ali je u stvari nazadovala udaljavajući se od prosečnog čitaoca: šta neko ima od toga što je formula broj 123 skraćena za jedan potez kada nije napamet znao ni prvu ni drugu verziju (čak i da je znao prvu, sigurno je neće zaboraviti da bi naučio drugu)? Tako je gomila pisama stizala uglavnom od istog kruga ljudi, koji se iz meseca u mesec sužavao; euforija se bližila logičnom kraju. Činilo mi se da će mala pronalazačka radionica popraviti stvar: predložio sam čitaocima da šalju svoja rešenja originalnih igračaka. Ideja je bila loša, ali mi je pomogla da shvatim neke stvari: mnogo je ljudi koji vole da kupe stvar i da je docnije što bolje koriste ali je vrlo malo njih spremno da samo nešto pravi... softver je, izgleda, pravi mamac za čitaoce.
Ono malo igračaka koje su predložene ostalo je mrtvo slovo na papiru, odziv se bitno smanjio i to je bio kraj - zagonetka je rešena, kockasti virus zauvek napušta naše krajeve, matematika ponovo postaje bauk, logičke igračke se zaboravljaju do pojave nekog novog Rubika... Ponekad, međutim, pomislim da je još poneko zainteresovan za kocku, da poneko ume da je složi i da je poneko slaže. Zato ću, umesto dubokoumnih misli o igrama, igračkama i ljudima, završiti ovu priču unikatnom i nigde na svetu neobjavljenom formulom za, po meni, najefektniju figuru na kocki. Dakle, dvostruki mezon (figura koju vidite pri vrhu ove strane) u 28 poteza:
LD2Gs'Ps'ODP'DODs'Z'L'PDs'ZDsO'D'O'Ds'G