PROJEKTI
Ako ste bili u Americi (ja
nisam), mogli ste da zapazite da se tamo pod nazivom
"project" protura sve i svašta. Recimo, na kesici
instant-supe piše kako da izvedete "projekat kuvanja
supe" (ili pudinga, ili bilo čega drugog). Ako, dakle,
termin "projekat" uzmemo tako široko, moj dosadašnji
život je veoma plodan što se projekata tiče.
Šalu na stranu, projekata
(onih ozbiljnih) imam toliko da neću ni da pokušam da ih se
svih setim. Još manje mi je namera da vas ugnjavim pukim
nabrajanjem, tim pre što mi je vreme za pripremu ovog sajta vrlo
ograničeno. Ipak, red je da nabrojim bar one veće projekte
("Galaksiju" neću pominjati da ne bih bio dosadan),
ili serije projekata koji se odnose na istu oblast. A na kraju,
kao posebnu poslasticu, opisaću moj omiljeni projekat, kome je
to i prvi izlazak u javnost - o tome dosad niste nigde mogli da
čitate. Ali da krenemo redom.
U umetku PC-ja #17 (januar
1997) pomenuo sam seriju uređaja za merenje vremena i obradu
podataka na sportskim takmičenjima. Svi su ugrađeni u "Samsonite"
tašne, imaju vlastito napajanje, fonijsku vezu sa startom,
optičku barijeru za cilj, LCD pokazivač i minijaturni
dot-matrix štampač. Svi su nosili naziv "Arbitar",
bilo je pet različitih modela (poslednji se, dakle, zvao
"Arbitar 5" i za divno čudo bili su vrlo uspešni.
Najstarijem od njih je već petnaest godina, a uglavnom svi o
kojima imam informacije još uvek su u pogonu, mada su to
terenski uređaji koji rade u vrlo surovim uslovima.
Za naručioce iz inostranstva
nekoliko puta sam radio kompletne projekte za mikroprocesorske
kontrolere za profesionalne mašine za izradu fotografija. Danas
mi se često događa da me neko pozove radi servisa mašine, i da
u njoj zateknem svoj kontroler.
Moje bitisanje u državnoj
službi bilo je vrlo skromno: nepune dve godine sam bio radnik
"Elektronike Inženjering". Tamo mi je glavni posao bio
da radim na razvoju alarmnih uređaja (u tom razvoju sam bio
one-man-band). U alarmnu centralu sam uveo mikroprocesore još
1980 godine, kad još nisam znao da li se oni još negde
ugrađuju u alarmne uređaje. Možda sam tu informaciju mogao da
dobijem na nekom od svetskih sajmova tehničke zaštite, ali je
logično da ja, kao mladi radnik, nisam mogao da idem na sajam
jer bih time zauzeo mesto nekom starijem i važnijem. Žao mi je
samo što mi nikad nisu doneli ni prospektni materijal pa čak ni
usmene informacije, jer bih lakše radio projekte ako bih znao
kako to rade drugi. Šta li su samo radili na tim sajmovima?
Svejedno, moje centrale su
ugrađene na preko 300 objekata po (bivšoj) Jugoslaviji i mislim
da su se za to vreme solidno pokazale. Čak i deset godina posle
toga, mnoge su još bile u pogonu.
U jednom trenutku su
matrični LED displeji bili nova i atraktivna stvar, pa sam se i
ja zagrejao za njih. Napravio sam bar desetak različitih tipova,
dužine od 30 cm do preko 5 metara. Ipak, to su uređaji za koje
je potrebno obezbediti sredstva za kupovinu velike količine
repromaterijala, i sve to uz relativno malu zaradu. Možda bi
bilo interesantnije sagraditi jedan gigantski pano, ali za to
nisam imao finansijera.
Imao sam prilike i da radim
na razvoju uređaja za merenje nekih performansi motornih vozila
fotoapsorpcionom analizom izduvnih gasova (ovo je ipak
interesantnije nego što deluje na prvi pogled). Upravo radim na
trećoj varijanti takvog mernog uređaja.
Da bih mogao da se bavim ovim
izazovnim poslom, morao sam sve vreme da usavršavam i da gradim
svoju razvojnu opremu. Priznajem da mi je ovo redovno donosilo
najviše zadovoljstva. Osim jednog brisača eproma, nikad nisam
kupio ništa od opreme (kompjutere ne računam). Emulatori (bar
pet generacija), analizatori (tri), programatori (četiri ili
pet), sonde (bezbroj) - svaki od uređaja je pošteno odradio
svoj radni vek i opravdao trud uložen u gradnju.
A sad ispunjavam obećanje
dato na početku - evo mog omiljenog projekta. Radi se o
detektoru vampira. Ne smejte se - sačekajte samo malo...
Princip na kome ovaj uređaj
radi je vrlo jednostavan, i nema veze sa elektronikom, još manje
sa mikroprocesorima. Poznato je da vampiri izgledaju kao obični
ljudi (pošto očnjake vešto kriju), ali postoji jedan bag koji
pod određenim uslovima može da ih demaskira: oni nemaju svoj
odraz u ogledalu, dakle nevidljivi su kad ih gledamo u ogledalu.
To sam iskoristio u ovom originalnom projektu.
Pogledajte sliku. Poklopac uređaja je
namerno nacrtan kao providan, kako bi se videla konstrukcija.
Treba gledati kroz otvor A. Slika se odbija od dva ogledala (D i
E) postavljena pod uglom od 45 stepeni. Posle dva odbijanja, mi
gledamo kroz otvor B, i pošto je putanja zraka paralelna
početnoj, vidimo normalnu sliku. Ali bez vampira, jer kao što
rekosmo, njegov odraz u ogledalu ne postoji.
Kad se desnim kažiprstom
pritisne nadole crveni okvir (zelena strelica F), ogledalo A
prolazi kroz otvor u dnu kućišta, umesto njega u vidno polje
ulazi rupa, i mi vidimo sliku (sa sve vampirom) kroz otvor C. Da
li ste dobili ideju? Treba brzo pritiskati i otpuštati crveni
okvir (pri svakom otpuštanju nazad će ga vratiti opruga, koja
radi preglednosti ovde nije nacrtana) i kroz uređaj gledati na
sumnjivu grupu ljudi u kojoj se eventualno nalazi vampir. Tom
prilikom ćemo sve ljude videti bez promene (ako su ogledala
precizno postavljena), osim vampira, koji će da blinkuje, tako
da ćemo ga lako uočiti.
Jedini razlog što ovaj
projekat nisam zaštitio patentom je taj što Albert Ajnštajn
više na radi kao administrator u patentnom zavodu, pa tamo više
nema nikoga ko bi mogao da shvati njegovu pravu vrednost.
