Želeo bih da već u startu
pomislite da sam pristojan i da poznajem pravila lepog
ponašanja, pa ću početi onako kako nalaže bon-ton:
hronološki, dakle od generalija koje se odnose na moj dolazak na
svet...
Rođen sam 12.07.1952. u
Šapcu. U Beograd sam se preselio sedam godina kasnije, i danas
skoro da ne poznajem nikog iz mog rodnog mesta (poslednji put kad
sam bio tamo poslovno, zalutao sam na 200 metara od centra).
Već u startu su stvari
krenule loše po mene. Sa 18 meseci sam se razboleo od
encefalitisa (težeg oblika zapaljenja mozga) i prognoze koje su
moji roditelji dobili od lekara dovele su ih do očajanja. Mnogo
kasnije sam doznao da su me, kad je primarna opasnost po život
prošla, u drugom krugu izvukle čokolade: pošto nedeljama
ništa nisam jeo, i uporno sam odbijao hranu, moj stariji brat je
odlučio da mi prilikom jedne od poseta u bolnici donese
čokoladu (dečija logika: zar neko može da odbije čokoladu?).
Najlepše je to što se pokazalo da je bio u pravu: pojeo sam
celu i tražio još. Valjda zbog toga i danas između mene i
čokolade postoji neki poseban simbiotski odnos. Teško odolevamo
jedno drugom.
Škola
Kroz školu sam protrčao a
da je skoro nisam ni primetio. Uvek mi je bila zadnja rupa na
svirali. 1966. sam na saveznom takmičenju iz fizike i matematike
osvojio prvo mesto (još uvek čuvam medalju) i činjenica da sam
svojoj školi doneo titulu (pa čak i neke pare od opštine)
pomogla mi je da me nastavnici ostave na miru. Podrazumevali su
da sam ja ozbiljan učenik i da sve znam.
Ja sam tako oslobođeno vreme
koristio da bih gradio svoje prve projekte. Bio sam još uvek
učenik osnovne škole kad sam u Tehničkim Novinama objavio
svoje (autentične) projekte za gradnju uređaja koji koristi
pogon vetra da bi automatski pravio mehurove od sapunice (ne
šalim se), i jedne električne pitalice za proveru znanja iz
geografije (koja se osim drvene kutije sastojala još od
baterije, sijalice, tridesetak eksera i puno žice).
To što mi škola nije bila
problem, ne znači da problema nisam ni imao. Za to se pobrinuo
moj otac: strogo mi je zabranjivao da bilo šta od toga što
radim donosim u kuću. I nije se šalio, jer je veliki broj mojih
rukotvorina završio polomljen na đubrištu. Verujem da je sve
to bilo iz dobre namere, jer je on oduvek imao ideju da ja treba
da postanem Gospodin Čovek, a ne neki tamo majstor. Kao što
biste mogli da vidite kad biste bili u mojoj blizini, u tome
(srećom) nije uspeo.
Da li vas gnjavim? O
projektima sam pisao na drugom mestu pa zato neću ovde, ali i
ako odvojim kompjutere od svog života, ipak mi ostaje dovoljno
da popunim solidnu količinu prosora. Ne znam samo šta ću pre.
U jednoj od svojih priča
Bukovski je, onako uzgred, napisao da je (parafraziram) kreativnost
jedne osobe u direktnoj proporciji sa količinom gluposti koje je
ta osoba napravila u mladosti. Pošto je meni stalo da me
smatrate za kreativnog čoveka, ja ću zato krenuti od gluposti
iz mladosti.
Moja lopovska
karijera
Jedna od mojih ranih ljubavi
je fotografija. Bio sam u nekom od ranijih razreda srednje škole
kad sam u šetnji Ušćem (sa obaveznim fotoaparatom u ruci)
ušao u Muzej Savremene Umetnosti, gde je bila izložba crteža i
grafike evropskih slikara. Zapravo mi je bio cilj da odem do
stalne postavke i da snimim jednu od Džamonjinih skulptura.
Mislim da je on ta svoja dela pravio tako što je u neku drvenu
skulpturu zakucao hiljade eksera, koliko god je moglo da stane,
pa im je onda acetilenskim plamenom delimično zavario glave i na
kraju nekako eliminisao (sagoreo?) drvo. Sve u svemu, bio je to
vrlo fotogeničan model.
E, ali ne može. Ispred moje
namere se isprečio čuvar koji mi je rekao da je snimanje
zabranjeno u muzeju, i da moram da ostavim fotoaparat u garderobi
(koja se naravno plaća, što je verovatno i bio razlog zabrane).
Ništa nije vredelo što sam bio uporan, čak sam se posvađao s
njim, pa smo se onda i izvređali međusobno, ali je na kraju sve
bilo po njegovom.
Ubrzo sam izjednačio
rezultat, valjda nije mislio da mu se neću osvetiti. Ukrao sam
jedan od izloženih eksponata (neki crtež Frica Votrube), uz
učtiv naklon uzeo svoj fotoaparat iz garderobe i izašao
napolje. Da bi osveta bila potpuna, ostalo je samo još da
napravim frku. Sačekao sam dva dana da se dobro iznerviraju, pa
sam ih pozvao telefonom. Možete zamisliti moje iznenađenje kad
sam video da oni za ta dva dana nisu ni primetili krađu!
To mi je dalo još lepši
materijal za sledeći korak. Pozvao sam telefonom poznanika iz
Ilustrovane Politike i on me je povezao s jednim novinarom, kome
sam predao crtež uz molbu da ga vrati Muzeju, a za uzvrat sam mu
ispričao celu priču, bez doterivanja. Članak u
"Ilustrovanoj" je bio zanimljiv, naravno uz sačuvanu
anonimnost poštenog lopova. Ovo što sad pišem je, posle preko
25 godina, prvo probijanje te anonimnosti.
Moja
špijunska karijera
Nedugo posle toga upoznao sam
vrlo interesantnog čoveka, po imenu Hans Peter Rulman. Rođeni
Nemac koji dobro govori srpski sa teškim naglaskom, radio je kao
dopisnik Der Spigel-a u Beogradu. Pokazao mi je svoju arhivu u
stanu na uglu Majke Jevrosime i Takovske - bilo je impresivno: na
hiljade fascikli uredno složenih u šestospratnu policu široku
oko pet metara, sa naslovima sortiranim po abecedi. U svakoj od
njih je bilo mnogo isečaka iz novina koji su se odnosili na temu
te fascikle.
Odmah me je angažovao kao
saradnika. Trebalo je da sa još jednim prijateljem doznam što
više podataka o (tada aktuelnoj) aferi Šlomovič. U par reči:
Ambroaz Volar, veliki francuski ljubitelj i kolekcionar
umetničkih dela, usmeno je zaveštao jedan deo svoje kolekcije
Šlomoviču (našem čoveku). I Volar i Šlomovič su odavno
preminuli, ali sad se vodi spor između pariskog Luvra i našeg
Narodnog Muzeja oko vlasništva nad tim slikama, jer je jedino
sporno da li je to zaveštanje valjano.
Pre nego što smo krenuli da
pratimo informacije i tragove koje smo dobili, dobio sam od
Rulmana prvu lekciju iz novinarstva: očekivao je da nećemo
ništa naći, ali rekao je "i podatak da nema podataka je
neki podatak". Posle celodnevne jurnjave smo mu doneli taj
"podatak da nema podataka".
Honorar je bio toliki da sam
dugo bio u blagom stresu zbog para koje nikad pre toga nisam
držao u rukama. Pride su došli i nagoveštaji da će još biti
takvih poslova.
Sve je puklo kao mehur od
sapunice kad sam samo nedelju dana kasnije u svim dnevnim
novinama pročitao da je uhapšen nemački špijun pod imenom
Hans Peter Rulman. Dugo sam pratio suđenje, preganjanje i na
kraju pomilovanje (od Tita lično) i doživotno proterivanje iz
Jugoslavije.
Moj utisak je da je taj
naivni posao oko pribavljanja podataka o Šlomoviću bio deo
uvođenja u "posao" međunarodne špijunaže. Sticajem
okolnosti, eto, moja špijunska karijera se završila na samom
početku.
Moja
novinarska karijera
O ovome sam već govorio u
radio-emisiji "Modulacije", koju vodi Zoran Modli na
Beogradu 202 svake subote od 15.00 do 18.15. Snimak ove emisije
je Zoran iskoristio da pripremi tekst za časopis
"Čip" broj 17, a ja ću ga prepisati onako kako je
izašao u tom broju, dakle iz treće ruke. Citiram:
Dakle, pre dvadeset godina
Voja Antonić je imao priliku da intervjuiše jednu od
džez-legendi današnjice, a tada popularnog muzičara, Čik
Koriju (Chick Corea). Kako je to tada izgledalo, Voja priča.
"Koncert je održan u
zemunskoj hali "Pinki". Poneli smo jednog finog
"Uhera" da bismo snimili koncert - i uspeli u tome.
Ali, ono što je bilo najzanimljivije jeste da sam smogao
hrabrosti da u pauzi koncerta odem pravo do tonca za miksetom i
pitam "Gde je vaš menadžer?" Pokazao mi je tog
čoveka, ja sam otišao do njega i pitao: "Možemo li da
dobijemo ekskluzivni intervju od Chick Corea-e posle
koncerta?" On je, na moje veliko iznenađenje, rekao:
"Pa da, naravo, zašto da ne? Posle koncerta dođite u back
stage i to ćemo završiti."
Elem, krenusmo Mitja Hadži
Vuković i ja na dogovoreno mesto i zatekosmo Chick-a veoma
raspoloženog za razgovor. Pošto je priča potrajala, dogovorili
smo se da deo njihove ekipe povezemo do hotela
"Jugoslavija" (u kojem su odseli) i tu završimo
razgovor. Tada još nije bilo ni "Intercontinentala",
ni "Hyatt"-a. "Jugoslavija" je bila
najreprezentativniji hotel u gradu... Uzgred budi rečeno, pre
neki dan sam bio u "Jugoslaviji" i primetio da od
četiri lifta samo jedan radi! Toliko o današnjoj i ondašnjoj
ekskluzivnosti.
(Zoran) Toliko o
našem ugostiteljstvu. Imao je bazen sa saunom. Ima ga i danas.
(Voja) Nisam
proverio.
(Zoran) Dobro, Dunav
teče pored hotela.
(Voja) Krenusmo mi i
povezosmo Chick Corea-u, glavom i bradom, kao i Leny White-a,
njihovog bubnjara, autom moga tate (bila je to "Lada").
Prvo su se čudili: Odakle taj auto, koji je to auto? - pošto im
je bio totalno nepoznat. Objasnili smo im da je to ruski auto, a
oni su sve vreme kuckali prstima po njemu, štipkali ga,
razgledali i kola i njihov enterijer! Uglavnom, razgovor je bio
veoma prijatan i mogu reći da smo sedeli do četiri sata ujutru
za hotelskim stolom.
U jednom trenutku prišao je
šef sale, pošto je čuo da se radi o nekom muzičaru i zamolio
me da prevedem Chick-u molbu da sednu za instrumente i nešto
odsviraju za goste. Ja sam tada rekao: "Ma nemojte, molim
vas, oni su muzičari visokog ranga...", a on je rekao:
"Ne, ne, ne, samo vi njih pitajte!"
I sad, drugo moje
iznenađenje: ja prenesem to Chick-u, a on, sav ozaren, reče:
"Zašto da ne?". I sednu za instrumente. Gosti koji su
se zatekli u restoranu slušali su muziku svetskih majstora i
večerali, a da nisu bili svesni ko im svira! Gledao sam oko
sebe, prosto ne verujući da nisu svesni ko im svira!
Najzanimljiviji detalj je bio
da je isti taj šef sale uzeo daire, pevao tercu, lupao ritam i
smeškao se Chick-u! Pored Corea-e i White-a, bio je tu i Stanley
Clarck, gitarista. Al Di Meola, nažalost, nije bio sa njima, bio
je na nekoj drugoj turneji, no često su ga pominjali.
Taj intervju smo Mitja i ja
ustupili Studiju B, dali smo ga Slobi Konjoviću, pa je prilog
bio centralni deo njegove emisije "Vibracije".
Pa i sada, kada se Chick ne
čuje tako često, a u pozadini našeg razgovora, kao podlogu,
slušamo jedan snimak od pre dvadesetak godina, ja se i dalje
vrlo rado sećam tog razgovora sa njim. Mislim da je zanimljiva
ta njegova životna filozofija, bilo je zanimljivo to čuti, bio
je zaista sjajan sagovornik. Njegov osnovni životni stav je bio,
za mene i tada i sada čuda, da su ljudi u osnovi dobri i da se
foliraju kada pokušavaju da glume da su loši. Bilo je divno i
zanimljivo to slušati. Žao mi je što takvo jedno iskustvo ne
može da se ponovi i danas".
Zasad se priča ovde završava, ali ću je uskoro nastaviti i
kompletniju verziju priložiti među ostale prezentacije na
Sezamu. Uostalom, da sam ovako nastavio, malo bi mi bio jedan ceo
CD.
Za kraj ću ispoštovati tradiciju i priložiću svoju "volim
- ne volim" listu, jer mi je to najlepši deo kad
gledam nečiju prezentaciju. Dakle...
VOLIM:
Duge noćne razgovore, češku kinematografiju, miris lipe,
školske i naučne emisije, Betovenovu muziku, dečji smeh,
izložbe fotografija, kinesku hranu, noćni rad, Andrićevu
rečenicu i humor Bukovskog, pisanje programa u asembleru,
jutarnju kafu.
NE VOLIM:
Modu, sportske prenose, skrivenu kameru, politiku, borbu s
bikovima, turbo folk, sapunske serije, praznike, horoskope,
zauzimanje parkinga kutijama i stolicama, domaćine koji pred
gostima drže stalno upaljen televizor, perače stakla na
raskrsnicama, duvanski dim, auto - alarme, rano ustajanje,
komarce i ostale krvopije.
