Spectrum je, rekoh, na vrhuncu slave što znači da je pravi trenutak da se pojavi nešto novo. I to novo se zaista pojavljuje, predstavljeno možda najznačajnijim tekstom koji su "Računari" ikada objavili, tekstom koji će odrediti čitavu budućnost časopisa, tekstom "Neka bude IBM" Srđana Kosovca koji je objavljen u "Računarima 14".
Kao i većina značajnih stvari, tekst na prvi pogled nije privlačio pažnju - relativno kratak (dve strane), neatraktivno ilustrovan, na naslovnoj strani jedva pomenut... Ali, male sive ćelije čitalaca su tim tekstom dobile sjajnu temu za razmišljanje: dolazi li to trenutak da se kućni računar za nešto i primeni?
Daleko bilo da smo mi govorili da se i tadašnji Spektrumi i Komodori ne mogu korisno upotrebiti - zapravo, "Računari" su vrveli od njihovih korisnih primena, ali ovako ruku na srce, sve te koristi su bile dosta slabe. I to ne samo krivicom tadašnjih kompjutera - za pravu primenu osim računara treba i periferije, disketa, diskova, štampača, modema... IBM PC kompatibilni računari značili su većinu potrebnih i međusobno kompatibilnih dodataka u jednoj kutiji, uz odgovarajuću softversku podršku, i to po ceni koja se može podneti.
Naglasak je na reči kompatibilnih - pravi IBM PC računari bili su mnogo skuplji, pa su se Jugosloveni uglavnom opredeljivali za tajvanske kopije. U to vreme klonovi su bili prava "mačka u džaku" koju je trebalo sklapati od delova kupljenih na raznim mestima, i to uz stalne brige šta će se dogoditi na našoj carini. Zato su relevantne informacije sa stranica "Računara" imale ogroman značaj - svojoj srećnoj zvezdi (i znanju gospodina Kosovca) imamo da zahvalimo što je baš prvi objavljeni tekst bio maksimalno kompetentan. Slobodno ga i danas pročitajte - nećete naći ni reč koja ne bi bila tačna ili koja i dan-danas ne bi važila, ali je još fascinantnije što su i prognoze bile dobre: ko zna koliko bi se, na primer, kupaca "nasankalo" na CGA karticu da u tekstu nisu jasno objašnjene prednosti "nekompatibilnog" Herculesa.
Tekst je, rekoh, stavio ljudima "bubu u glavu", i u pravcu Minhena su krenule prave pravcate "PC ekspedicije"; ko se od tamošnjih prodavaca snašao da obezbedi nekog službenika koji govori srpski i prilagodi cene jugoslovenskim džepovima, napravio je dobar posao. U zemlju je iz dana u dan stizalo sve više i više PC računara što se, naravno, itekako odrazilo i na koncepciju našeg časopisa.
Spectrum i Commodore "vladali" su i u "Računarima 14" i u "Računarima 16", ali je bilo sve očiglednije da im se "mandat" bliži kraju. Nekim čitaocima nije bilo lako da se sa tim pomire - rubrika Load "Dragi Računari" bila je puna gnevnih pisama u kojima se "normalnost" Redakcije stavlja pod ozbiljnu sumnju: ko je lud da piše o nekim basnoslovno skupim računarima koje "niko živ" nema, pored toliko hiljada Spectruma i ljudi koji se za njih interesuju. Samo snobovi poput nas, rekoše nam gnevni, uglavnom mlađi, čitaoci. Budućnost je, ako nam oprostite na neskromnosti, pokazala koliko smo bili u pravu - sada više nije važno da li smo taj zaokret napravili zato što smo anticipirali pravi bum personalnih računara u Jugoslaviji, da li zato što smo bili svesni svoje snage da taj bum (delimično) i sami izazovemo ili možda zato što smo o Spectrumu i drugim kućnim računarima napisali (gotovo) sve što se moglo napisati. Važno je da su se "Računari" već tokom 1986. godine orijentisali na PC kompjutere, pripremajući čitaoce za sledeći šok...
Taman smo naučili šta je to PC i uspeli da sklopimo svoju "PC konfiguraciju snova" kada u "Računarima 22" stiže trostruki šok: prvi u vidu vesti sa naslovne strane da je PC mrtav i da ga IBM više ne proizvodi. Drugi u vidu opširnog testa savremenog čuda tehnike koje se zvalo Compaq DeskPro 386, verovatno prvog komercijalno raspoloživog računara zasnovanog na mikroprocesoru 80386. Treći u vidu teksta profesora Slavića koji analizira matematičke funkcije IBM-ovog bejzika i pokazuje da, premda je njihova realizacija nešto bolja od realizacije na kućnim računarima, korišćene metode ne zadovoljavaju profesionalne zahteve.
Našim čitaocima koji su se upravo vratili iz Minhena sa delovima svog prvog PC-ja naprosto se zavrtelo u glavi: krenuli su sa iluzijom da će konačno, makar za njega dali i zadnju paru, doći do računara koji je sam vrh tehnologije, a sada vide da su kupili nešto što je toliko zastarelo da se više i ne proizvodi. Srećom, stvari nisu bile tako strašne kao što su izgledale - pokazalo se da će i XT računari biti sasvim upotrebljivi i tokom sledećih nekoliko godina. Ali, "šok" je bio neophodan - trebalo je "u poslednjem trenutku" objasniti ljudima da investicija u XT tehnologiju nije dobra i da treba dati neku marku više i kupiti (bar) AT. Ko je tako uradio, nije se pokajao - mnogi AT računari kupljeni 1987. godine i danas dobro rade i solidno obavljaju neke poslove.
PC-jem se, već i u XT danima, moglo obaviti dosta posla, ali obaviti posao i zaraditi novac nisu iste stvari - kompjuter se koristio za pisanje, računanje, vođenje evidencije, i tome slično, ali je sve to zvučalo kao olakšanje nečega što bi se i bez kompjutera moglo sasvim lepo obaviti. Otprilike godinu dana posle pristizanja prvih PC klonova u Jugoslaviju konačno će se pojaviti način da se pomoću računara "prave pare" - stono izdavaštvo ili DTP.
Za DTP nije bio dovoljan samo računar - trebalo je nabaviti laserski štampač i softver, pa se većina interesenata, možda baš pod uticajem "Računara", opredelila za Hewlett-Packard-ov LaserJet SII i paket Ventura Publisher. "Računari" su, naime, u pravom trenutku predstavili LaserJet i njegovu moguću primenu - sledila je veoma zapažena serija tekstova Zorana Životića o stonom izdavaštvu koja je širokoj publici približila ovu oblast toliko da su mnogima počeli da "rade klikeri" - tehnologija koju su koristile mnoge štamparije bila je pregažena vremenom, para za investicije u neke visokoprofesionalne foto-slog uređaje malo je ko imao, štampalo se i izdavalo dosta knjiga i... eto prilike! Ubrzo su domaće štamparije zatrpane knjigama koje su pripremljene na PC-ju i odštampane na laseru...
Kolika je sreća u tome, veliko je pitanje - mnogima se danas čini da je listanje neke knjige objavljene pre "DTP buma" pravi praznik za oči. Problem je u tome što su izdavači često preterivali sa štednjom, preovladao je 300*300 dpi otisak na pausu koji objektivno ne zadovoljava profesionalne standarde, a često su i angažovani ljudi koji nemaju dovoljno znanja ni o tipografiji ni o računarima, ali zato, u pokušajima da otplate opremu, nude besmisleno niske cene. Nelojalna konkurencija je ubrzo sahranila DTP kao visoko profitabilan posao, ali utisak je ostao - pomoću "tog kompjutera" mogu se zaraditi pare! Taj utisak bio je sasvim dovoljan da PC računari preovladaju domaćim tržištem... i da suvereno vladaju njim sve do današnjeg dana...
Ako sam rekao da su se "Računari" u pravo vreme uključili u "DTP eru" domaće kompjuterske revolucije i da su tu eru na neki način i sami izazvali, drugi način da se pomoću PC računara zarade pare dugo je ostao izvan našeg domašaja. Što je, moram da kažem, veoma ozbiljan uređivački propust - zapravo, nije mi jasno kako nam je uspelo da tu primenu tako temeljno zanemarimo, kada je bila, da tako kažem, "iz našeg faha": programiranje. Posmatrano iz današnje perspektive, jasno je da su "Računari" programiranju godinama prilazili na, neću reći loš, ali slabo profitabilan način. Trudili smo se, naime, da objasnimo čitaocima kako da napišu neko svetsko čudo od programa i prodaju ga za velike pare Englezima. Ne kažem da se program nije mogao prodati Englezima, ne kažem da se tako nisu mogle zaraditi vrlo pristojne pare, ali je to posao koji uključuje ogroman procenat rizika: koliko je samo naših programera napisalo sasvim pristojne programe, ali im nije uspelo da nađu firmu koja bi ta remek-dela otkupila; očito nije stvar samo u programiranju nego i u poznavanju tržišta. Sa druge strane, bilo je programera koji su razmišljali mnogo "prizemnije" - umesto svetskog čuda od programa koje će se prodati u svetu i doneti 10 ili 20 hiljada funti, napišimo sasvim običan program koji ćemo, uz prethodni dogovor (dakle bez posebnog rizika) prodati komšiji bakalinu za 1000 maraka. Clipper se afirmisao kao idealan jezik za aplikacije tog tipa a "kliperaši" su tada (a i sada) sasvim pristojno zarađivali - cena od 1000 maraka po programu umerene složenosti održala se do današnjih dana.
U domaćim programerskim krugovima je, začudo, postojao neki "iskonski prezir" prema onima koji pišu programe u Clipper-u, i taj se ignorantski stav preneo i na stranice "Računara", na kojima Clipper godinama gotovo da i nije pomenut. "Računari" će se na pravi način baviti Clipper-om tek mnogo kasnije, u okviru serije tekstova Nenada Batoćanina koja je počela u "Računarima 70". Bolje ikad nego nikad, ali trebalo je mnogo ranije!
"Računari 30" su jedini koji su u ovom osvrtu zaslužili čak dve "slike": važan momenat u njima nije bio samo tekst Zorana Životića o laserskim štampačima, nego i rubrika Nevenke Spalević "Pet plus". 1988. godina je svakako bila godina uvođenja računarstva u škole pa je septembar bio pravi trenutak da se i na stranicama "Računara" oglasi "školsko zvono". Školstvo je uvek bilo prilično intertno, pa je i uvođenje računara bilo svojevrstan šok: nastavnicim koji su često "regrutovani" iz redova raznih tehnoloških viškova i priučeni kompjuterima na petnaestodnevnim kursevima trebalo je pomoći da realizuju ambiciozno (premda ne i posebno dobro) zamišljene školske programe.
Kruna rubrike "Pet plus" svakako je bilo specijalni izdanje "Računari u vašoj školi" koje se pojavilo na kioscima aprila 1988. godine. Premda je u nazivu naglašeno "u školi", i premda je značajan prostor posvećen tekstovima pretežno školske tematike, ovo specijalno izdanje nije bilo namenjeno samo školama - to je, zapravo, bila svojevrsna "repriza" "Računara u vašoj kući", naravno prilagođena vremenu u kome se pojavila. Kroz nekoliko tekstova namenjenih apsolutnim početnicima opisali smo anatomiju personalnog računara, njegove periferijske jedinice, osnove korišćenja i dali pregled raspoloživog komercijalnog softvera.
Repriza "Računara u vašoj kući" nije se završila tekstovima o nabavci i korišćenju računara - predložili smo čitaocima da sami sagrade još jedan računar, ovog puta TIM-011. TIM-011 je konstruisao Nenad Dunjić - Beca u saradnji sa Milanom Tadićem i Ljubišom Gavrilovićem; projekat je otkupio Institut "Mihajlo Pupin" koji je želeo da proizvodi TIM-ove kao školske računare i koji je dobro znao da školski računar ne može uspeti ako ga nema i po kućama, pa je odobrio autorima da kompletnu tehničku dokumentaciju objave na stranicama "Računara", a Redakciji da organizuje nabavku štampanih kola i drugih komponenti i distribuciju osnovnog softvera, u EPROM-u i na disketi.
Samogradnja TIM-a 011 prošla je dobro, nekako znatno "mirnije" nego svojevremena samogradnja "galaksije", koja je čitavu Redakciju stavila u "opsadno stanje". Izučili smo, dakle, školu samogradnji, a olakšavajuća okolnost bilo je i to što je interesovanje objektivno bilo znatno manje, premda je broj onih koji su uspešno sagradili TIM-011 prerastao naša početna očekivanje.
Stoprocentno rasprodati (više nego solidni) tiraž "Računara u vašoj školi" bio je itekako profitabilan za Redakciju, pa se odmah postavilo pitanje eventualnog drugog (trećeg, četvrtog...) specijalnog izdanja toga tipa. Međutim, odziv tržišta nije bio dovoljan pa su "Računari u vašoj školi 2", potpuno pripremljeni, ostali neobjavljeni - poslednji nastavak rubrike "Pet plus" objavljen u jubilarnom pedesetom broju našeg časopisa. Posle toga je bilo još par kraćih priloga, ali su "Računari" nekako ostavili školstvo na marginama svojih interesovanja.