"Računari 100"
Očekivalo bi se da priča o nekom časopisu počne od njegovog prvog broja ili barem od priprema za njega; priča o "Računarima" počinje tri ili četiri godine ranije, na stranicama časopisa "Galaksija". "Galaksija" se, kao "Računari" sada, bližila stotom broju - osmogodišnji predan rad na popularizaciji nauke, pod "dirigentskom palicom" osnivača i dugogodišnjeg glavnog urednika Gavrila - Gaje Vučkovića, tih dana je dobijao najviše ocene domaće naučne i stručne javnosti. Početkom 1980. godine "Galaksija" je, uz astronomiju i astronautiku koje su od samoga početka predstavljale okosnicu svakog broja, počela da posvećuje sve više pažnje praktičnim temama. U okviru tog bloka, februara 1980. godine pokrenuta je rubrika "Nauka i igre" koju je vodio dr Vladimir Ajdačić. Rubrika se pretežno bavila matematikom "skrivenom" iza nekih popularnih igara; naročitu pažnju privukao je šah i specijalizovani šahovski kompjuteri koji su u to vreme sticali popularnost - neki od takvih računara "ukrstili su koplja" pred čitaocima, što je izazvalo veliko interesovanje i neminovna pitanja tipa "kako mašina može da 'misli'?", sjajno primerena tematici koja je interesovala "Galaksiju". To je ujedno bila i premijera računarstva na stranicama "Galaksije" i, što se toga tiče, čitave domaće popularne publicistike.
Što se mene tiče (ovo je, znate, dobrim delom lični pogled na proteklih petnaestak godina), u to vreme bio sam učenik četvrtog razreda Matematičke gimnazije koji se trudio da rešava nagradne matematičko-logičke probleme postavljane u časopisu "Galaksija". Usudio sam se da jedno od pisama završim pominjanjem džepnih računare sa mogućnošću programiranja na kojima takođe postoje igre, možda malo jednostavnije od šaha ali itekako zanimljive. To je bilo sasvim dovoljno profesoru Ajdačiću da me pozove da napišem tekst o džepnim programabilnim računarima koji će, pod naslovom "Igre pomoću računara", biti objavljen januara 1981. godine u "Galaksiji 105".
Čitanje tog teksta 13 godina kasnije svakako je bilo zanimljivo iskustvo: iz njega sam, na primer, saznao da sam se kao dete igrao klikera što je, garantujem, čista dezinformacija: verovatno se neko iz Redakcije potrudio da mom previše tehnički orijentisanom tekstu napravi poetski uvod. Ali, uz taj uvod, predstavljanje tadašnjih "zvezdi", računara Texas Instruments 59 i Hewlett-Packard 41C i opis igre "Most" (trodimenzionalni Tic-tac-toe), u tekstu se javlja jedna dobra ideja: osnivanje Kluba koji će okupiti vlasnike džepnih programabilnih računara. Iako su ti računari bili relativno skupe i teško nabavljive "igračke", pokazalo se da ih po Jugoslaviji nije malo - počela su da stižu pisma sa originalnim prilozima naših čitalaca, pa je, već u "Galaksiji 112", formirana svojevrsna biblioteka programa koja je funkcionisala na principu razmene. Katalog je iz meseca u mesec rastao i krajem 1983. godine prikupio preko 1000 naslova; neki od domaćih programa bili su zaista svetski napisani i kasnije preneseni u ugledne strane časopise slične tematike.
Pa ipak, zvezda džepnih programabilnih kalkulatora polako je tamnela - zaseniće ih jedva nešto veći računar koji je Stanko Popović predstavio jula 1982. godine u "Galaksiji 123". Tekst se završavao rečenicom "Spectrum je računar pred kojim je sjajna budućnost". Budućnost koja je upravo počinjala!
Ideja o specijalnom izdanju časopisa "Galaksija" koje bi bilo posvećeno isključivo kompjuterima rodila se u leto 1983. godine - interesovanje čitalaca bilo je veliko, tržište je prosto vapilo za domaćom literaturom a i u samoj Redakciji se, pre svega kroz blok "Igre, hobi, uradi sam" i specijalna izdanja druge tematike, steklo dosta iskustva za jedan takav projekat. Urednik tog bloka a zatim i specijalnog izdanja bio je Jovan Regasek koji će, u svojstvu glavnog i odgovornog urednika, kasnije provesti "Računare" kroz sve scile i haribe ovih deset godina i uspešno doploviti do stotog broja.
Prvobitno zamišljeni "Računari u vašoj kući" prilično se razlikuju od izdanja koje se, krajem 1983. godine, pojavilo na kioscima. Planirano je da polovina specijalnog izdanja bude posvećena džepnim a polovina kućnim računarima ali se tokom pripreme iskristalisalo mišljenje da se treba okrenuti budućnosti i onome o čemu ranije uopšte nismo pisali; deo posvećen džepnim računarima, premda napisan, ostao je "u fijoci". Tako je oblikovano izdanje u kome će svako naći po nešto: oni koji tek planiraju nabavku kompjutera testove (tada) popularnih modela, oni koji su tek nabavili kompjuter školu bejzika, bolji poznavaoci "male tajne velikih majstora programiranja" a oni koji su spremni da uzmu lemilicu u ruke... e, za njih smo imali pravu poslasticu u vidu prvog domaćeg kućnog računara!
Računar "galaksija" nastao je sredinom 1983. godine. Njegov konstruktor, Voja Antonić, u ovom projektu je sjedinio dobre osobine prethodnih nekoliko kompjutera koje je konstruisao, trudeći se da računar što više pojednostavi i učini ga pogodnim za samogradnju. Već zaokružen projekat ponuđen je "Galaksiji" koja ga je sa uzbuđenjem prihvatila: bila je to prilika da se čitaocima, uz obilje praktičnih saveta, pruži prilika da potpuno legalno dođu do svog prvog kompjutera. Jer, uvoz svega vrednijeg od 5000 dinara (u našim parama oko 140 maraka) tada je bio strogo zabranjen, a uvozne komponente za "galaksiju" mogle su se spakovati tako da koštaju manje od toga. Tokom poslednjih meseci 1983. godine Voja Antonić će dalje usavršiti hardver i (posebno) softver računara "galaksija" da bi, u "Računarima u vašoj kući", pred čitaoce izašao sa jednim za gradnju jednostavnim ali ipak (za to vreme) dovoljno moćnim kućnim kompjuterom.
"Računari u vašoj kući" su naprosto planuli - samo mesec dana kasnije morao je da se doštampava još jedan tiraž, a kasnije je izdanje još jednom ponovljeno. Ostali mediji su se zainteresovali za kompjutere, snimljene su brojne televizijske i radio emisije (posebno mesto svakako zauzima "Ventilator" Zorana Modlija koji je, valjda po prvi put u istoriji, emitovao kompjuterske programe preko radio-talasa) pa su čak i vlasti pokazale malo sluha i (delimično) izuzele kompjutere od strogih uvoznih zakona. Računarsku revoluciju na ovim prostorima više ništa nije moglo da zaustavi.
Najprijatnije iznenađenje svakako je predstavljao računar "galaksija": više od 8,000 čitalaca naručilo je komplet delova i, tokom sledećih meseci, uspešno sastavilo svoj prvi kompjuter. Taj broj bio je toliko veći od svega o čemu smo uopšte mogli da pomišljamo da se naša mala Redakcija našla u svojevrsnom "opsadnom stanju": pisma, narudžbenice, doznake, EPROM-i, saveti... telefoni mesecima nisu prestajali da zvone. Kroz sve te mesece počeli smo da shvatamo jednu važnu stvar: izdavanjem "Računara u vašoj kući" nismo samo završili jedan veliki posao... naprotiv, počeli smo jedan mnogo veći!
Stara je istina da su prvi brojevi nekog časopisa presudni za njegovu koncepciju, pa je možda druga slika ovoga scenarija trebala da se bavi "Računarima 2". "Računari u vašoj kući", naime, i nisu bili časopis u pravom smislu te reči: smanjite im format, napravite čvršće korice, izbacite par kupona koji se izrezuju i... eto knjige. "Računari 2", izašli šest meseci kasnije, već su imali obeležja časopisa - napisalo ih je više saradnika, tematska lepeza tekstova bila je šira, opisani su neki aktuelni sajmovi u zemlji i svetu, pojavili su se i prvi oglasi... pa ipak, "Računari" su u svojoj prvoj godini izlazili sasvim neredovno, što teško da je osobina jednog "pravog" časopisa. Počevši od "Računara 8" izlazimo jednom mesečno, pa je možda taj trenutak vredan posebnog spomena.
U prvih osam brojeva "Računara" desilo se puno zanimljivih stvari - samogradnja "galaksije" uspešno je okončana, konstruisana je "Galaksija Plus", detaljno su testirani svi tada popularni kućni računari, proučen ROM svakog od njih, udaren temelj budućih serija tekstova o fundamentalnim tehnikama programiranje, najavljen prvi program koji će biti izdat na kaseti, "Ekranski editor" Vlade Kostića... "Računari" su, kratko rečeno, već uveliko poprimili svoj kasniji oblik, a doživeli smo i prvu pravu polemiku!
Povod za polemiku bio je razgovor sa profesorom Jozom Dujmovićem objavljen u "Računarima 5". Po prvi put su na stranicama našeg časopisa čitaoci imali priliku da pročitaju nešto što možda nisu želeli da čuju: umesto glorifikacije bejzika i "mašinca" kao i onih koji, pošto su sami naučili da programiraju na njima, sanjaju da će baš sutra prodati svoju novu akcionu igru Englezima, profesor Dujmović je izrazio uverenje da su ti "samouki hakeri" po svemu sudeći izgubljena generacija, a da softverska šansa leži u projektovanju ozbiljnih aplikacija, operativnih sistema, kompajlera i, uopšte, poslu koji mogu da obave samo visoko školovani inženjeri računarske tehnike. Kao svojevrsnu "kontratežu" ovom intervjuu "Računari" su objavili tekst "Pravi programeri ne govore paskal", neku vrstu manifesta u kome se, uz dosta esnafskih šala, tvrdi da su jedini jezici vredni truda fortran i asembler (bejzik, eto, ni tu nije pomenut), a da su paskal i slični strukturirani jezici dobri tek za knjiške moljce ili, kako je tamo rečeno, "žderače pite".
I o intervjuu i o manifestu se mnogo pričalo, kako po programerskim kuloarima tako i na stranicama "Računara" - bio je to "putokaz" Redakciji da su intervjui štivo koje čitaoce veoma zanima. Sledeći intervju bio je prilika ne samo da se čuju zanimljive tvrdnje nego i da "Računari" dobiju jednog izuzetnog saradnika - profesor Dušan Slavić pristao je da sa našim čitaocima podeli rezultate svog dugogodišnjeg rada na numeričkim algoritmima pa smo, kroz nekoliko serija tekstova, saznali kako se na kompjuteru računaju vrednosti elementarnih funkcija, uvideli da je matematički segment sistemskog softvera većine kućnih računara traljavo urađen, upoznali najvažnije numeričke algoritme... bili su to tekstovi na najvišem nivou kojima su se "Računari" itekako ponosili. Na žalost, tragična smrt profesora Slavića prekinula je ovu seriju na najzanimljivijem mestu.
Informativni segment "Računara" bio je od samog početka veoma jak, pre svega zahvaljujući prilozima iz Londona koje je slao Anđelko Zgorelec, čovek koji je nekoliko godina ranije osnovao čuveni časopis Personal Computer World i koji se nalazio u samom centru evropskih kompjuterskih događaja. Prilozi gospodina Zgoreleca omogućili su čitaocima "Računara" da zavire iza kulisa kompjuterske industrije i saznaju kakve sile pokreću stvari i šta se može očekivati u neposrednoj budućnosti; "uzgred" su saznavali i sve o onome što se dešavalo u sadašnjosti.
Prvi brojevi "Računara" doneli su i brojne priloge o igrama, ali se nekako taj koji su početkom 1986. godine grupisani u rubriku "Razbarušeni sprajtovi". Ona će "živeti" sve do "Računara 49" - nekako se dogodilo da se nastanak Sezama poklopi sa ukidanjem "Sprajtova". "Računari" su, kada se o igrama radi, imali svojih svetlih trenutaka (prvi smo, na primer, "spazili" igru Elite koju mnogi ljubitelji igara smatraju po svemu neprevaziđenom) ali su, u celini gledano, neki drugi časopisi to radili bolje od nas. Ništa zato - listajući "Računare" mogli ste se dobro zabaviti i bez potrebe da kucate čuveno LOAD"". Zabava je ponekad počinjala još od naslovne strane...
"Računari" se od prvih dana odlikuju naslovnim stranama koje retko koga ostavljaju ravnodušnim. Čuli smo o njima svašta: da su dobre, da privlače poglede (a ponekada i kupce), da su grozne, da ne priliče jednom ozbiljnom časopisu, da su dobra ideja, da bi trebalo da budu "slobodnije", da su pojedine "preslobodne"... priči nikad kraja! A retko će se koji časopis buniti što se o njemu priča: stara istina je da je i kritika bolja od ravnodušnosti, pa su tako devojke na naslovnim stranama postale gotovo zaštitni znak "Računara".
Od svih devedeset devet naslovnih strana najčuvenija je ona sa "Računara 11", zvana kratko "Noge". Ime je kratko a noge baš i nisu, dosežu otprilike do zemlje (ili bar do Amstrada koji se namestio ispred njih), ali je to jedini kompliment koji su im čitaoci uputili. Zamereno im je da su krive, kvrgave, previše mišićave a sandale i "haljinu" da i ne komentarišemo.
Nije malo onih koji su nam polaskali pomislivši da smo tom naslovnom stranom hteli da "uzburkamo vodu" tj. da privučemo pažnju publike i napravimo mali skandal. Ništa od toga - naslovna strana je prosto loše ispala. Na slajdu je izgledala relativno korektno, ali kada je došla na papir... katastrofa. Zapravo, još i veća katastrofa nego što čitaoci znaju, jer je tek krajnjim naporima montaža uspela da "povuče" sliku tako da se pri obsecanju ukloni njen vrh, na kome se lepo video i izvestan deo garderobe koji se obično nosi ispod haljine. Ko je uspeo da pokupi iz štamparije virgo intacta, neobrezanu, koricu "Računara 11" danas smatra da ima lep raritet.
Iz ove kože se ne može, pa se trebalo prilagoditi situaciji, što je izvanredno obavio Branko Đaković: kroz nekoliko brojeva je "podizao temparaturu" oko tih nesrećnih Nogu, da bi najzad raspisao konkurs "Čije su Noge sa naslovne strane". Primismo tada dosta odgovora, više ili manje duhovitih - u sećanju mi je ostao prilog Matjaža Rihtera, docnije moderatora konferencije JOKES na UEK-u, koji je na pitanje "Čije su noge?" odgovorio sa "Moje" i potpisao se kao "Vlasnica nogu", dajući adresu na koju treba poslati nagrade. Velika većina čitalaca je, iz samo njima znanih razloga, bila ubeđena da Noge sa naslovne strane pripadaju Jeleni Rupnik, našoj saradnici koja je pisala kontraverzne tekstove počevši od čuvenog "Računar je muškog roda". Bilo kako bilo, o Nogama se pričalo i pisalo, i ljudi ih se dan danas, osam godina kasnije, sećaju i, možda, očekuju od mene da u ovom jubilarnom broju otkrijem njihovu poslednju (?) tajnu. Pa neka bude: nisu to noge Jelene Rupnik, pa čak ni neke od tadašnjih (ili dalekobilo sadašnjih) estradnih zvezda. Vlasnica Nogu je "samo" supruga fotografa koji je uslikao naslovnu stranu.
Kasnije će se pokazati da su Noge i po drugim osnovama važan trenutak u istoriji "Računara": označile su snažnije okretanje čitaocima. Videvši da su čitaoci itekako raspoloženi da nam pišu, trudili smo se da ih u tome stimulišemo, pa se pojavila rubrika pisama, Peek & Poke Show (veoma uspešno ju je uređivao Branko Đaković), razni spiskovi "pokica", Pitalice, P.A.Marvin, crteži čitalaca i svašta drugo. To su bili dani u kojima ste se, listajući "Računare", mogli zaista slatko nasmejati.
Što, dakako, ne znači da u "Računarima" nije bilo i ozbiljnih stvari - zapravo, baš je od "Računara 11", da ne kažem od Nogu, počela zapažena serija tekstova o teoriji programiranja i algoritmima; vremenom smo detaljno "pokrili" dobar deo stvari o kojima su Knuth, Dijkstra i drugi pisali u svojim slavnim knjigama... naravno, na nivou koji odgovara našim čitaocima. Nekoliko sledećih brojeva doneće "Radionicu logičkih igara", nastavak serije tekstova o numeričkim algoritmima i sistemskom programiranju. Kada se radi o popularnim kompjuterima, Spectrum i Commodore 64 bili su na vrhuncu slave. Zapažene tekstove o Komodoru 64 pisao je Zoran Životić, dok su se Spektrumom najozbiljnije bavili Vlada Kostić i Jovan Skuljan.