Legenda zvana Spectrum se, bar što se "Računara" tiče, završila maja 1988. godine. Izašli su "Računari 38" - na naslovnoj strani Ksenija Kopanja, koja se našim čitaocima toliko dopala da su naprosto zahtevali da je vide još jednom, po mogućnosti sa nešto manje odeće (želja ispunjena na naslovnoj strani "Računara 40"), u sredini umetak o programu Ventura Publisher a na ostalim stranicama... ni jedan jedini tekst o Spectrumu! Samo par meseci ranije takvo nešto bilo je naprosto nezamislivo, "jaki" tekstovi o Spectrumu i Commodore-u smatrani su okosnicom svakog broja. Ali, sve ima svoj početak i svoj kraj, pa tako i Spectrumova "karijera" na stranicama "Računara"...
Ako ćemo da govorimo precizno, Spectrumova karijera u "Računarima" nije završena brojem 37 - bilo je i kasnije tekstova o njemu, a broj 38 je verovatno osvanuo bez teksta o Spectrumu više nekim sticajem slučajnih okolnosti. Zadnji tekst o Spectrumu je objavljen u "Računarima 49" - zvao se "Prozore otvori se" a napisao ga je Žarko Vukosavljević. Međutim, već posle "Računara 38" bilo je jasno da se Spectrumov prozor u "Računarima" neumitno zatvara...
Svoj Rubikon na putu metamorfoze u časopis namenjen kompjuterskim profesionalcima "Računari" su prešli oktobra 1988. godine, odustajući od piratskih oglasa. Vredi napomenuti da smo određenu distancu prema softverskom piratstvu imali od samoga početka, ali smo ga smatrali za nužno zlo bez koga se, u uslovima malih plata i ekonomske krize, kompjuteri ne mogu probiti do široke publike. Piratski oglasi su na stranicama našeg časopisa "procvetali" negde od broja 12, kada je Jelena Rupnik (ponekad zvana i "piratska majka") smislila krilaticu "Obradujte svoj računar - objavite mu oglas u Računarima". Koliko su se Spectrumi i Komodori "radovali" oglasima koji su ih terali da po čitav dan presnimavaju kasete pitanje je za diskusiju, ali je činjenica da je oglasa u kojima se nude igrice a pomalo i ostali programi iz broja u broj bilo sve više.
Piratstvo je, na žalost, ubrzo pokazalo i svoje drugo lice: programi su se distribuirali nepotpuni, nije bilo literature, domaći softver u uslovima besplatnog stranog nije imao baš nikakvu šansu, a i sami "Računari" nisu shvatani dovoljno ozbiljno - kako pregovarati sa proizvođačem softvera od koga treba uzeti neki paket na test ako se, nekoliko strana iza prikaza, kopija njegovog programa nudi za neke smešne pare? A takvi prikazi su iz meseca u mesec postajali sve značajniji za korisničku orijentaciju časopisa "Računari" - "led" je, obraćajući se direktno stranim proizvođačima softvera, probio Duško Savić koji će i sledećih godina objavljivati veoma zapažene prikaze najnovijih verzija programskih paketa, a softver je kasnije pribavljala i Redakcija. Bez piratskih oglasa u listu sve to bi teklo mnogo lakše.
Svi ti (a i mnogi drugi) razlozi govorili su da piratstvu treba reći zbogom, ali se neko vreme nije nalazilo snage da se to uradi. Prelomni trenutak bili su "Računari 43" - uvodnik je naslovljen "Pirati? Ne, hvala!" (aluzija na tada veoma kontraverznu slovenačku parolu "Štafeta? Ne, hvala!") a sa ostalih stranica nestali su piratski oglasi. Bojazan je, izgleda, bila nepotrebna: "Računari" su dobili na reputaciji a nisu izgubili na čitanosti, tako da se više puta čula i rečenica kojom se danas komentariše i Avramovićev program: "Ako je to bilo tako prosto, zašto zaboga nije mnogo ranije urađeno?" Na to se može odgovoriti samo tvrdnjom da svaka stvar ima neko svoje vreme - možda se od piratskih oglasa moglo odustati onda kada je imalo šta da ih zameni. A zamenili su ih pravi, komercijalni oglasi.
Strani kompjuterski (a i većina ostalih) časopisi bukvalno žive od oglasa, koji obično zauzimaju 70-80 posto prostora. U domaćoj žurnalistici takvi odnosi nisu uobičajeni - tržište je očito mnogo manje a konkurencija mnogo slabija, štaviše ponuda kompjutera je dugo bila znatno manja od potražnje (pre svega zbog problema sa uvozom), pa se sve što je izlazilo na tržište i bez posebne reklame prodavalo. "Slika 0110" opisuje dva načina da se na računarima zaradi (DTP i Clipper programiranje) pa je ovo možda prilika da pomenemo treći: prodaja računara. Malobrojni prodavci računara koji su početkom 1980-tih nalazili neke načine da "prekorače" visoko podignute granične rampe bili su u prijatnoj poziciji da dižu cene u nebesa: basnoslovno skupe Apple i IBM računare nisu kupovali pojedinci, ali je bilo mnogo velikih društvenih firmi sa dosta para na računu koje su bile spremne da kupuju sve, samo ako je za dinare. Ko je umeo da se snađe mogao je i bez posebne reklame tih godina zgrnuti prilične pare, a ljudi koji su želeli da kupe kompjuter za sopstvene potrebe morali su ići u Beč ili Minhen po njega, opet konsultujući reklame u stranim časopisima. Za reklamiranje u "Računarima" kao da nije bilo interesa.
Pa ipak, Sergej Marčenko koji je 1988. godine preuzeo marketing "Računara" uspeo je da nađe interesente za oglašavanje, pre svega među velikim firmama koje su želele da ulažu u svoj imidž i ilustruju tehnološke pomake koje su činile, ne interesujući se preterano za konkretnu ponudu robe pojedinačnim kupcima. Bila su to vremena kada su fabrike i instituti i dalje živeli ne od tržišta, nego od velikih vojnih (i drugih) projekata, koji su se dobijali pre svega na osnovu političkog uticaja, ali je dobro dolazio i publicitet u medijima - bilo je to dobro tle za ambiciozne početke komercijalnih oglasa u "Računarima". A krenule su i akcije - najpre u saradnji sa nemačkom firmom "Mraz Electronic" a zatim i sa beogradskom firmom "Jugodata" omogućili smo korisnicima da nabave kompjuter i prateću opremu koja će stići na njihov kućni prag, i to pod najpovoljnijim mogućim uslovima.
Prvi oglasi predstavljali su dobru priliku da se Redakcija konačno opremi hardverom neophodnim za kvalitetnu proizvodnju časopisa - prvih pet-šest godina "Računari" su dobrim delom pripremani na opremi koja je bila privatno vlasništvo članova Redakcije. Prvi "zaista naš" AT računar stigao je početkom 1989. godine, a za njim je došla i druga oprema... vremenom se skupilo sve što je potrebno ne samo za proizvodnju savremenog računarskog časopisa, nego i za ulazak u nove projekte. A najveći takav projekat bio je Sezam.
Kao što smo čitaoce 1981. godine uveli u svet džepnih računara, 1984. u svet kućnih a 1986. u svet personalaca, kraj 1989. godine doneće prodor u jednu novu oblast, računarske komunikacije. Modemi su u svetu već tada bili veoma popularni, ali kod nas ih je bilo malo ili nimalo, iz sasvim jasnih razloga: vrednost modema je vrlo mala ako je sve što se njime može učiniti razmena programa sa nekim prijateljem. "Računari" su tokom 1989. godine objavili više tekstova o modemima i modemskim komunikacijama da bi tokom septembra i oktobra bio osmišljen i realizovan projekat Sezam. Autori ovoga projekta smo Zoran Životić i ja, a čitava zamisao bila je (i ostala) veoma ambiciozna: umesto da koristimo neki od postojećih BBS programa, odlučili smo da napišemo softver koji će sjediniti brojne dobre strane raznih sistema sa kojima smo komunicirali, uvodeći novitete koji će olakšati i ubrzati rad. Važna osobina tog programa trebala je da bude pouzdanost - program se morao "snalaziti" u svim mogućim situacijama, u skladu sa maksimom "the show must go": čak i ako detektuje neki fatalan problem, mora da bude sposoban da nastavi sa radom i signalizira službenom licu šta se tačno desilo. Glavni program napisao je Zoran Životić; PBB je pušten u probni rad krajem oktobra, a već početkom novembra je došlo vreme da Sezam primi svoje prve korisnike. Zvanični rođendan sistema je 11. novembar kada je probni period završen.
Iako je Sezam u početku radio na sasvim skromnom hardveru (AT koji je tokom dana koristio Jovan Regasek, glavni urednik "Računara) i to isključivo popodne i noću, od prvih dana je predstavljao veliki uspeh: veliki broj korisnika zainteresovao se za njegove usluge pa smo sve vreme morali da razmišljamo o proširenjima. Originalan, dobro osmišljen i pouzdan softver bio je samo jedan od faktora uspeha - veoma je važno što se sistem orijentisao prema onome što, kako se pokazalo, najviše zanima korisnike, a to su diskusije: napravljena je dobra podela zanimljivih stvari u konferencije (komunikacije, PC, politika, novosti, vicevi...) i teme, napisane su uvodne poruke i svakodnevno se radilo na održavanju sistema - korisnici su dobijali brz i kvalifikovan odgovor na pitanja, diskusija je usmeravana, predlozi su sa zahvalnošću primani... I uspeh nije izostao!
Nešto pre prvog rođendana Sezam je premostio važnu stepenicu i prešao na komercijalni rad - pokazalo se da je veliki broj korisnika spreman da plati godišnju pretplatu u iznosu od 800 tadašnjih dinara (oko 115 maraka). Ozbiljan rad nije se, naravno, mogao zamisliti na jednoj liniji, pa je komercijalni Sezam najpre radio na tri linije da bi, kada je izabran za zvanični informacioni sistem Šahovske Olimpijade u Novom Sadu, prešao na 13 javnih linija i na Compaq-ovu opremu. Sezam će kroz sledeće godine rasti, kako po kapacitetima tako i po broja članova i tematici koja je ubrzo nadrasla tematiku našeg časopisa: u centru pažnje su i dalje računarske teme, ali se razgovara i o nauci, kulturi, umetnosti, politici, istoriji i mnogim drugim stvarima. Sezam sa svojih 15 javnih linija danas predstavlja najveći javni komunikaciono-informacioni sistem u zemlji i jedan od većih evropskih BBS-ova; ponosni smo što smo ga stvorili.
1990. godina je za većinu nas bila po svemu izuzetna: pod dejstvom ekonomskog programa "neprijatelja" Ante Markovića biznis je procvetao, pojavile su se hiljade privatnih preduzeća od kojih su se neka specijalizovala za uvoz i prodaju kompjutera. Jaka konkurencija je učinila da cene drastično padnu - ubrzo se u Beogradu mogao nabaviti računar po ceni koja nije ništa viša (a često je i niža) od Minhenske, i to uz sve blagodeti garantnog roka i servisiranja. "Računari" su ove promene spremno dočekali: konačno su oglasi postali ono što i treba da budu, mesto da se nešto ponudi, objavi cena i razlog zašto treba kupovati tu a ne negde drugde. Od početka 1990. godine pa do današnjeg dana oglasne stranice "Računara" su pune, zahvaljujući ugledu našeg časopisa i trudu koji su kontinuirano ulagali najpre Esad Jakupović, a kasnije Vesna Jeremić, danas komercijalni urednik "Računara". Naš pogled na tržište tu se nije završavao - iz meseca u mesec Dejan Veselinović je prikazivao kompletne konfiguracije i komponenate koje se nude na domaćem tržištu, uporedno ih testirao, analizirao njihove performanse... svako ko je hteo da kupi kompjuter (a takvih nije bilo malo) naprosto nije mogao sebi dopustiti luksuz da pre donošenja odluke ne prelista "Računare"!
Jedan od rezultata tržišne orijentacije "Računara" bila je i velika nagradna igra - čitaoci su dobili Gamin 386 računar i mnoge druge nagrade, a mi smo dobili odgovore na pitanja koja su nas zanimala; ova anketa obuhvatila je 3500 učesnika i rezultirala značajnim rezultatima koji su sumirani u "Računarima 62". To nam je pomoglo da "Računare" usmerimo u pravcu koji najviše zanima čitaoce: pokazalo se, pre svega, da ogromna većina čitalaca (95%) ima PC kompatibilan računar, što je uslovilo ukidanje "Atari podlistka" i orijentaciju isključivo na kompatibilce. Pokazalo se i da smo, negde od "Računara 46", previše "skrenuli" prema korisnicima i zanemarili programere; čitaoci su tražili programerske teme pa ih je od tada bilo znatno više na stranicama "Računara". Anketa je donela i druga zanimljiva saznanja o domaćoj računarskoj sceni i trendovima njenog razvoja - na osnovu njih početkom 1991. godine smo isplanirali "veliko spremanje" našeg časopisa.
"Veliko spremanje" je zapravo značilo sasvim novi izgled koji je pretendovao da približi "Računare" modernim evropskim kompjuterskim časopisima: atraktivna oprema, kvalitetan papir, dosta kolor strana, jak oglasni segment... "Računari u novom ruhu" krenuli su na tržište aprila 1991. godine, sa sve novom nagradnom igrom čije su premije bile računari najviše klase i prateći strani softver.
Nije sve u grafičkom izgledu - trebalo je i dalje raditi na sadržaju "Računara" pa smo počeli serije tekstova o Windows programiranju (sam Windows 3.0 predstavljen je u "Računarima 63"), elektronskoj pošti sa svetom, projektom Optima u okviru koga smo za čitaoce formirali nekoliko optimalnih računarskih konfiguracija koje se u našim uslovima mogu sklopiti, a važno mesto su zauzele i rubrike nazvane Savetnik. Pomenimo i seriju tekstova Dragutina Vukovića o lokalnim mrežama, razgovore sa poznatim piscima koji u radu koriste kompjutere i mnoge druge zanimljive teme.
"Računari 71" su, zapravo, i po koncepciji i po izgledu slični časopisu koji upravo prelistavate - jedino važno poboljšanje bili su specijalni dodaci koji, počevši od "Računara 78", redovno prate naš časopis. Svaki specijalni dodatak je zapravo knjiga koja ukratko opisuje neki programski jezik ili korisnički program - predstavili smo tako DOS, Windows, paskal, C, Clipper, Word, WordPerfect, AutoCAD, Lotus i mnoge druge programe koji se svakodnevno koriste; za čitaoce je to bila izuzetna prilika da veoma povoljno dođu do literature na našem jeziku prilagođene domaćim potrebama. Izgledalo je da "Računari" ulaze u svoje zlatno doba... a onda je došla kriza.
Možda nije fer, ali za mene (i ne samo za mene) je sinonim za krizu na stranicama "Računara" Maja Golić. Ona za to, naravno, nije baš ništa kriva: naprosto je pozirala našem fotografu za naslovnu stranu "Računara 76". Ali, ti "Računari 76" su se pokazali kao prilično slab broj: 84 strane umesto ranijih 116, pa još kašnjenje časopisa od preko mesec dana koje je uslovilo da oktobarski broj naprosto bude preimenovan u novembarski. Uz sve to se nekako desilo da u tim "Računarima" ne bude mnogo zanimljivih tekstova; čitaoci su sa razlogom bili nezadovoljni. Pa su uzgred zapamtili i prilično karakteristično ime i prezime manekenke - da li zato što su žalili da je vide u garderobi koja bi bila bolje prilagođena prezimenu ili zato što je moderator Sezamove konferencije VICEVI uočio nekakvu paralelu između nje i podnožja za miša (što je izazvalo pravi urnebes), tek Maja Golić je postala "negativni" heroj "Računara", skoro koliko i pomenute Noge.
A vremena stvarno nisu bila laka - u Hrvatskoj je besneo rat, "Računari" su izgubili više od polovine ranijeg tržišta, sve teže se nabavljao hardver, softver, uvozni papir, lepak i ostali repromaterijal, krenula je inflacija i nemaština... Pa ipak, nekako smo gurali dalje, pre svega zahvaljujući tome što je domaće računarsko tržište tokom čitave ekonomske krize kako-tako funkcionisalo, i što smo mu se uspešno prilagođavali: koncepcijski smo se okrenuli pre svega profesionalnim korisnicima kompjuterske opreme. Bili smo svesni opasnosti u kojoj se nalazimo, znali smo da će biti potrebno mnogo rada a i pomalo sreće da bi se "Računari" održali na stepenici na koju su se tokom prethodnih godina popeli. Trebalo je preživeti...
I preživeli smo!
"Računari" su se u "punu formu" vratili krajem 1992 i početkom 1993. godine. Redakcija, kadrovski ojačana Vesnom Jeremić (danas komercijalni urednik) i Rankom Jovanović (danas zamenik glavnog i odgovornog urednika), uspela je da uspostavi punu saradnju za velikim brojem domaćih računarskih firmi što je, uz ostalo, rezultiralo najvećom nagradnom igrom u istoriji našeg časopisa, sa nagradnim fondom vrednim preko 45,000 maraka. "Računari 92" su se, zajedno sa pratećim specijalnim dodatkom o DOS-u 6.0, Sezamom i nagradama koje će biti dodeljene na konkursu, veoma uspešno predstavili na majskom Sajmu tehnike u Beogradu, a kasnije i na nekim drugim sličnim manifestacijama. Kupovani su, prelistavani, čitani, citirani... kao u najboljim danima, i više od toga!
Na žalost, raznovrsje tema nije značilo da se kriza završila: najviše nas je pogađala njena čisto personalna komponenta, jer je veliki broj naših stalnih saradnika otišao u Kanadu, Australiju i u mnoge druge zemlje kojima, na žalost, izvozimo pamet. Tako smo bili prinuđeni da na stranicama "Računara" objavljujemo dosta prevoda i kompilacija stranih tekstova. Ipak, imam utisak da je kvalitet "Računara", i pored povremenih oscilacija, zadnjih meseci u porastu - objavili smo nekoliko veoma zapaženih serija tekstova, uspeli da pribavimo originalni softver na test i objavili specijalne dodatke koji su naišli na izuzetan prijem kod čitalaca. Najzad, nije mala stvar što se brojevi rasprodaju toliko da se i u samoj Redakciji, nedelju ili dve posle izlaska na tržište, jedva može naći neki primerak tekućeg broja. Sve to je bilo lepa uvertira za broj koji gledate, jubilarne "Računare 100"!
Slika 1111 je, u danima kada završavamo ovaj tekst, još neiscrtana - zapažaju se samo njeni obrisi u vidu povećanog broja strana, tekstova naših starih saradnika iz zemlje i sveta, specijalnog dodatka o Windows-u, velike nagradne igre u kojoj čitaocima poklanjamo Pentium računar i stotinak drugih vrednih nagrada, opsežnog sajamskog dodatka... Ovako nabrojano, vrlo lepo zvuči; realnost ćete, kao i uvek, vi proceniti.
A što se tiče budućnosti... počeo sam prologom ali ovaj tekst, Bogu hvala, neće završiti Epilogom! "Računari 100" su važna tačka u životu našeg časopisa, ali posle broja 100 dolazi 101, 102... još mnogo slika koje treba iscrtati u skladu sa vašim interesovanjima i potrebama. Sledićemo koncepciju koja se iskristalisala kroz ovih deset godina ali ćemo uvek biti spremni na zaokrete koje diktira računarsko tržište. Nadajmo se samo da će situacija u kojoj ćemo pripremati sledeće brojeve našeg časopisa sve manje ličiti na (kad već počeh tekst pominjanjem Lukasa) Star Wars a sve više na Never Ending Story...