Kako je nastao "PC"

U danima kada su "Računari" nastajali jednostavno se nije razmišljalo o izdavaštvu u privatnoj režiji - mislim da je čak i nekakav zakon zabranjivao privatnicima da izdaju bilo kakve časopise. Čak i da nije bilo takvog zakona, male su šanse da bih takvu ideju iole ozbiljnije razmatrao. Bila su to druga vremena.

Kako je vreme prolazilo, bilo je sve jasnije da društvena svojina predstavlja preveliki balast - problemi pri nabavci najneophodnije opreme, slabo i usporeno plaćanje saradnicima, totalno prevaziđen metod preloma i tehničke pripreme i slične bolesti pretili su da ozbiljno ugroze "Računare". Istina, više puta se pokazalo da nije preterano važno koliko si dobar, sve dok si najbolji, a pošto su i drugi tadašnji časopisi izlazili u sličnom okruženju, "Računari" su lako zadržavali vodeće mesto. Ali tako nije moglo da ide u nedogled.

Dobar trenutak za osnivanje privatnog časopisa verovatno je bila 1990. godina, ali nekako ni tada nismo o tome razmišljali. Možda je i dobro što nismo, jer je pitanje kako bi časopis preživeo 1993. "inflatornu" godinu - jedva su je preživeli i "Računari", iako su poslovali u okviru velikog socijalističkog giganta, BIGZ-a. Tokom 1994, naročito pošto je Jovan Regasek, čovek koji je deset godina, u svojstvu Glavnog urednika, veoma uspešno vodio "Računare", emigrirao u Južnu Afriku, stav BIGZ-a prema "Računarima" postaje sve gori i gori, Redakciji se ukida i onaj minimum samostalnosti koji je imala, nameću se ljudi iz "establišmenta" BIGZ-a koji bi "mogli da pomognu"... sve u svemu, okruženje prestaje da bude prijatno.

I tako smo odlučili da potražimo (ili stvorimo) novo okruženje. Prvi ozbiljan razgovor o osnivanju (budućeg) PC Press-a Vesna Jeremić, Zoran Životić i ja vodili smo 19. novembra 1994, a do kraja godine smo definitivno odlučili da krenemo u tu avanturu. Od samog početka smo na svim stranama nailazili na veliku podršku: praktično svi saradnici "Računara" odlučili su da pišu za "PC", računarske firme su bile veoma zainteresovane da se u njemu oglašavaju i da sarađuju na druge načine, a kolege su nam pomogle da organizujemo mnoge aspekte posla sa kojima do tada nismo imali previše kontakta. Jedan od najvažnijih trenutaka svakako je bio uspešan dogovor u štampariji "Publikum", sa kojom i danas sa zadovoljstvom sarađujemo.

Kada se sve sabere, "PC" je nastao veoma brzo: firma "PC Press" registrovana je 8. marta 1995. (nije namerno), a već 4. aprila izašao je prvi broj časopisa. Svi smo ga očekivali sa velikim nestrpljenjem, ali meni nije bilo suđeno da budem među prvima koji će ga uzeti u ruke: 1. aprila sam otputovao na upravo nastali simpozijum YU Info (tj. na Brezovicu), gde je časopis trebalo predstaviti. I pored svih superlativa koje sam čuo telefonom (kad će taj video conferencing?), nisam mogao da sačekam da vidim prve primerke, naročito pošto se pokazalo da je autobus kojim su putovali zalutao, pa smo ga Jeca i ja više sati čekli. Kada je konačno torba stigla, sledilo je razočarenje: neki od tabaka prvog primerka koji sam uzeo u ruke bili su okrenuti naopako! Što je najsmešnije, to je jedini takav primerak koji ću (i tada i kasnije) videti, ali eto, morao je da bude prvi. Srećom, ostatak sadržaja torbe nije patio od morske bolesti, pa je promocija prošla veoma dobro - "PC" je krenuo na svoj put prema tržištu.

Od tada su prošle skoro dve godine, dvadesetak puta sam osećao ono slatko uzbuđenje sa kojim se očekuje svaki novi broj časopisa, i isto toliko puta sam počinjao da razmišljam o sledećem broju. Činjenica da je "PC" tako dobro prihvaćen na tržištu verovatno znači da bar deo tih osećanja deli i većina naših čitalaca...