Montaža 80386 ploče tokom novogodišnjih praznika 1990. godine je poslednje "veliko spremanje" PC-ja koje pamtim kao značajan događaj u životu. Posle sam shvatio da PC više nije računar koji bih povremeno menjao, već da je promena konfiguracije nešto veoma fluidno. Stekao sam naviku da "merkam" interesantne komponente, uzimam ih na probu i, kada mi nešto odgovara, kupim ga i zamenim. Na taj način stalno imam nekakve troškove za računar, ali je mašina uvek vrhunska a "stare" komponente su ipak dovoljno nove da se mogu kako-tako prodati. Tako sam zamenio par 386 ploča, 1991. prešao na SVGA, 1993. na 486, prvih dana 1995. na Pentium, a danas uglavnom menjam procesore i ploče čekajući neki povoljan Pentium Pro...
Mana ovakve prakse je što čovek nikad nije siguran da mu je računar "stabilan" - ako često menjate komponente, ponekad se nešto neće slagati sa nečim drugim, i eto problema kad im se najmanje nadate. Za razliku od mnogih kolega, ja ne volim da mi kućište računara zvrji otvoreno i da stalno čupam i stavljam nekakve kartice. Osim toga, iako nisam mogao da izbegnem da naučim kako se sklapa računar i kako se po njemu čeprka da bi se locirali problemi, nikada nisam uživao u igranju sa hardverom. Zato se uglavnom trudim da mi neko drugi sklopi komponente, a na računar se ozbiljno ne oslanjam dok ne radi neko vreme u tekućoj konfiguraciji; ako u tom periodu radim neki posao, gledam da mi bude na raspolaganju još jedan, obično slabiji ali pouzdan, računar. Time ne izbegavam nerviranje kada nešto ne radi ili loše radi, ali sam bar siguran da ću posao završiti na vreme... ili bar da neću kasniti zbog računara.
Često se pitam da li treba "juriti" najnovije komponente i sklapati sve moćnije računare, a onda na njima pisati u WordPerfect-u 5.1. Zapravo, kada ne bih testirao softver, za dobar deo onoga što radim bio bi mi sasvim dovoljan neki 486 ili čak 386. Tešim se time da se nalazim na mestu koje zahteva da pratim vrhove tehnologije - to niti je jeftino niti je uvek produktivno, ali ume da bude veoma zabavno...